Dah je Duh

Dah je vreme. Duh je prostor. Život je dah koji se širi i prostor koji diše. Odrastanje i ljubav su dah koji osvaja prostor. Odnos vremena i prostora je odnos čoveka – prolaznog i paramatme – neprolaznog. Taj je odnos život koji ne umire. Kao što prostor ljudskog tela živi kroz dah, tako i dah živi kroz prostor tela. Dah se širi i skuplja u duhu dajući mu životnost kroz koju se duh samoprepoznaje i postepeno osvaja vlastitu punoću. Dah je istinski i neodoljivo zaljubljen u duh koji mu uzvraća spoznajom beskraja. Širina, sigurnost i sloboda koji se osvajaju dahom doživljava se kao milost koja se izlila na onoga koji svesno diše.

Milost i ljubav su sanatan darma – večni odnos paramatme i điva atme, kosmičkog i individualnog. Svaki je naš udah milost, svaki naš izdah je pripadanje. Svakim udahom primamo, svakim izdahom dajemo. Ne možemo dati ono što nemamo. Tek kada postanemo svesni šta smo dobili udahom možemo davati izdahom. Udah nas svojom pranom čini bogatim te se možemo osmeliti da istinski dajemo izdahom. U početku primamo samo elementarnu pranu, energiju, život, a izdišemo karmu, ono što smo uradili sa tom pranom. Mi je udahnemo, iskoristimo i odašiljemo kao egocentrični potrošači. To je nivo neznanja na kome dišemo samo za sebe i za svoje najbliže, nivo karme. Naš je udah tada borba za energiju, za snagu, za moć, za dalju borbu sa drugima i sa životom. Takva prana postaje karma koja svojim metaboličkim toksinima truje nas, a našim prisustvom i izdahom i sve oko nas. To je nivo velike podvojenosti od Jednote nemanifestovanog i svega manifestovanog. Potpuna prevaga nemira nad mirom, simpatikusa nad parasimpatikusom, potpuna podvojenost moždanih hemisfera, rascep bića sa sobom, sa drugima i rascep bića sa stvarnošću.

To je nivo Aham, nivo ogoljenog Ja, egocentrizam zastrašujuće izolovanosti od svega ostalog, zastrašujuće nesposobno da istinski zaustavi bilo koji oblik propadanja, nivo klaustrofobične patnje bez razrešenja. Glad i samo neutaživa glad koja uzimajući bezbrojne oblike gazi i sebe i druge. Strah u svim omotačima bića. Strah od gladi, strah od siromaštva, strah od bolesti, strah od samoće, strah od odrastanja, strah od starenja, strah od autoriteta, strah od krivice, strah od gubitka, strah od poređenja, strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od zavisnosti, strah od nezavisnosti, strah od bespomoćnosti, strah od odgovornosti, strah od neizvesnosti, strah od sebe, strah od drugih, strah od ljubavi, strah od života bez ljubavi, strah od prošlosti, strah od sadašnjosti, strah od budućnosti, strah od straha, strah od sudbine, strah od vidljivog, strah od nevidljivog, strah od života, strah od smrti, strah od prolaznosti, strah od istine, i najveci strah, strah od slobode, strah od gubitka sebe.

Odrastanjem dahom kroz bezbrojne oblike života i brojne ljudske živote postajemo bogati iskustvima bola pogrešnog te besmislenog trosenja daha prane. Postajemo svesni bola dvojnosti koja prožima sve nivoe života od podvojenosti sa vlastitim telom, podvojenosti sa dahom, podvojenosti sa sobom, sa drugima, sa životom i sa apsolutnim. Jedinstvo sa dahom je put povratka u ravnotežu svih odnosa.

Joga je teorija, praksa i cilj tog puta. Srediste joga prakse je pranajama, razumevanje i ovladavanje dahom da bi se osvestila i osmislila celokupna ljudska aktivnost i samo naše postojanje kao čoveka. Razumevanje daha i ovladavanje dahom je razumevanje i ovladavanje umom i svim njegovim stanjima. Pulsiranje i gibanje uma je direktno pretočeno u gibanje daha i obrnuto. Svaka naša lična slabost postaje i slabost daha, kao sto i svaka slabost daha postaje i slabost ličnosti. To uzajamno slabljenje vodi do slabljenja samosvesti, do slabljenja volje, smanjenja samopouzdanja i gubitka čvrstine karaktera.

Pranajama nas udahom toliko napuni onim sto nam treba, da možemo dopustiti da nas izdah rastereti onoga što nam ne treba.

Udahom napunjeni životom, a izdahom oslobođeni svakog bremena, vraćamo se u ravnotežu simpatikusa i parasimpatikusa u ravnotežu vlastitog mozga. Pranajamom, ispunjeni snagom i mirom usklađeni smo u unutarnjem i u spoljnem svetu. Od tada naš dah nije više utemeljen u karmi, u nemiru i konfuziji egocentričnog bića. Sada ono što primamo i ono što dajemo dostiže nivo čoveka. Dišemo za sebe, za bližnje, ali i za sva druga bića.To je nivo ravnoteže, nivo darme. Ravnoteža udaha i izdaha. Ravnoteža moždanih hemisfera. Ravnoteža primanja i davanja. Jogom vraćamo punu ravnotežu daha. Vraćamo prirodan odnos trajanja udaha i izdaha, gde je izdah dvostruko duži od udaha. Takav je dah istinska ravnoteža davanja i primanja, ravnoteža simpatikusa i parasimpatikusa. Pranajamom prana udaha pustaje dvostruka apana izdaha. Snaga koju stičemo udahom dvostruko nas, na svim nivoima, rasterećuje izdahom.

U meditaciji i pranajami udišemo širinu koju doživljavamo kao milost, a ona se udvostručuje i kao ljubav predaje se izdahom. Blagoslov udaha pretače se mantrom soham – to sam ja – mantrom samospoznaje, u davanje i pripadanje izdahom. Osvešćeno primanje, produbljeno davanje. Život diše sebe samoga. Sada smo sposobni da brinemo o sebi, ali i da istinski osećamo druga bića i sa njima delimo ono što imamo. Život postaje prepoznatljiv kao pranična protoplazma postojanja iz koje nastaje sve što postoji. Sve postaje neopisivo živo, sva bića međusobno duboko isprepletena i neraskidivo interaktivna. Život živi svoju prolaznost u sred vlastite neprolaznosti. Uspostavljen je božanski most sanatan darme, most između paramatme, apsoltnog i čoveka, svesna interakcija neprolaznog i prolaznog. To je nivo Soham, nivo potpunog prožimanja daha i prostora, nivo prožimanja atme i đivatme, stapanja ljudskog sa božanskim. Tako smo stupili na sigurno polje na šahovskoj tabli života.

Čovek postaje istinski svestan stvarnosti postojanja Stvarnog. Prolaznost gubi sposobnost da nas parališe. Isčezava strah od gubitka sebe, a pranajama i meditacija se otiskuju u nesputanu žudnju za neprolaznim. Dah i soham rastaču vritije i završava se glad za pranom. Prana i apana se uravnotežuju, udah i izdah se združuju u konačnu punoću daha. U tom završnom plesu daha i so ham svi se aspekti prane stapaju i natapaju čistim životom svaki nadi, svaku ćeliju i svaki nerv. Konačno napunjeno apsolutnim životom biće napusta i poslednje utočiste samozaštite.

Dah je od pohlepnog udaha stigao do totalnog izdaha. Završnim i potpunim izdahom jogi daje sve, daje život sam. Staje dah, staje um, kao dogorela sveća gasi se koncept Ja. Ida i pingala se stapaju u sušumnu, u reku povratka, u moćni cunami koji nezadrživo hrli Jednoti. Sva se prana iz srca otiskuje direktno i nezadrživo u sahasraru u božanski okean vlastitog ishodista. Izčezava Ja i ne postoji više Moje. Mozak je rastočio zid između svojih hemisfera i postaje ceo. Soham postaje Om soham.

U punoći ljubavi spoznaje se ljubav punoće. Van vremena, van prostora, van htenja i moranja ostaje ono Jedno. Ono Jedno što se ne kreće, što ne diše i što ne misli. Konačno izčezava svaka glad, svaki bol i svaki, baš svaki strah i od tada se više ništa ne mora, a sve se može. Ostaje Istina, Večnost, Beskraj, Neprolaznost. Jednota i Punoća. Jednota Punoće i Punoća Jednote. Jednota Điva Atme, Atme i Paramatme. To je nivo Mokše, nivo Ekoham, ja sam ono Jedino. Ono Jedino što zaista postoji. Kripa i bakti, udah i izdah, večni odnos ljubavi paramatme i ljubavi prema paramatmi završili su svoj elipticni ples u konačnoj punoći Jastva. Od nivoa potpune i užasavajuće podvojenosti Ego-ham biće je stiglo do spoznaje ekstatičnog singulariteta Eko-ham. Razliku čini samo jedno slovo, ali je to jedno slovo razlika između kapi i okeana. Vreme je postalo večnost, prostor je postao beskraj. Večna i beskrajna ushićujuća sadašnjost. Dah je postao Duh. Ljubav je postala milost. Ropstvo je postalo sloboda. Prolazno je spoznalo svoju neprolaznost.

Slobodan Milićević – Ćići

Advertisements