O duši nakon smrti

Između telesnog nivoa postojanja i, uslovno rečeno, astralnog postojanja ili postojanja samo na nivou psihe oslobođene tela, koja je u tom trenu osakaćena za telo koje joj je oduzeto, nalazimo se u zbunjujućem stanju, jer za života nismo razvili svest i sposobnost kontakta sa vantelesnim stanjima. Za nas je takvo stanje zbunjujuće i šokantno. Težnja da se vratimo u svet tela, nije tolika da bi se vratili u čula, jer su ona dramatično izoštrena, već da bi se vratili u telo kako bismo mogli da povratimo krija šakti, sposobnost delanja. Tada je od velikog značaja kako se ponašamo, koliko dramatično, sa koliko užasa i bola, jer se užas i bol prenose kao nešto zastrašujuće i na samu dušu, bilo da je ona u komi, kada još uvek postoji veza sa telom, bilo da je već prekinula vezu sa njim..

Zbog toga postoji mnoštvo uputstava u zemljama koje imaju bogatu meditativnu tradiciju, tradiciju postojanja velikih oslobođenih duša, koje poznaju igru života i smrti, odnosno da su čin smrti i umiranje, samo prelaz, a ne kraj života, jer život uzima drugi oblik. To je međufaza određene spoznaje i dalji karmički nastavak putovanja. Panično zastrašeno ponašanje živih sa kojim je duša još uvek jako vezana, dušu zbunjuje i obezglavljuje, jer ogromna većina ljudi na ovoj planeti nema nikakvo iskustvo razlikovanja duha i tela, već ih identifikuje i to stanje ne može da razreši lako. Samim činom oslobođanja od tela, ne možemo umreti niti biti oslobođeni, jer nemamo takvo iskustvo, a strah od nepoznatog, konfuzija koja nastaje na tom nivou funkcionisanja, dramatično je povećana panikom zbog dramatičnog ponašanja, bola, užasa, patnje i zapomaganja onih koji su ostali živi, a sa kojima je pokojnik ili onaj ko je u komi bio u vezi za života. Oni su mu orijentir i oslonac, jer drugi orijentir i dalji oslonac nema.

Jogi dalji oslonac i dalji orijentir ima onoliko, koliko je svojom meditativnom praksom razvio sposobnost očuvanja svesnog stanja u različitim nivoima svesti, na primer u stanju dubokog opuštanja ili u meditaciji kada se izdizao iznad različitih uobličenja svesti, preuzimajući oblike na mentalnom planu, koje nazivamo vritijima, a da se nije identifikovao sa različitim talasima. Jezero iz koga izviru talasi je jezero određenog stanja svesti u kome trenutno boravimo i iz koga talasi nastaju. Jogi se ne identifikuje čak ni sa pojedinačnim jezerima niti sa delovima okeana iz kojih se trenutno podižu talasi, zbog promene pritiska ili vazdušnih struja. Ljudi tu mogućnost nemaju, jer ne poseduju meditativno iskustvo, a ako ga nisu razvili kroz svoju veru u postojanje božanskog, kao nečega što prevazilazi smrt, što je izvan smrti, što je veće i smislenije od nje, odnosno što osmišljava i samu smrt, ako nisu razvili znanje o tome, takve duše nemaju oslonac. Pored toga, jogi ima oslonac i u mantri, pošto je mantra u isto vreme i znanje i ljubav prema božanskom. Mantra nam govori advaitu, s jedne strane, i uvek govori da smo atma, da nismo samo ovo telo i povezuje nas sa paramatmom, sa božanskim. Bez obzira koji je aspekat naše prirode snažniji, on će mantrom uspeti da se izdigne iznad traume nakon smrti, iznad takozvanih stanja bardoa, nivoa svesti nakon smrti, kroz koje duša, ili bolje rečeno svest, mora da prođe. Oni koji to ne spoznaju za života, oni će nakon smrti spoznati i šta je mantra i šta je božansko, jer je ono, osim onoga što je nama prepoznatljivo i vidljivo, i naš oslonac, ljubav, milost, snaga i mudrost, uobličena svetlost i okean svesti i svetlosti u kojima se čitava ova igra odvija.

Kroz mantru i joga sadanu, omogućujemo sebi da nakon smrti ne zapadamo u ćorsokak, ne zapadamo u stanje konfuzije. Kada su u pitanju meditanti, najbolja metoda je ponavljanje mantre, jer kroz mantru podsećamo dušu na njenu vlastitu prirodu. Ako sama duša nije mogla dovoljno da zaživi mantru za života, što se uglavnom dešava, ali je ulagala određeni napor u to, dotadašnje ponavljanje mantre će joj vratiti mogućnost da maksimalno iskoristi vritije i duhovne samskare koje je pokupila kroz sadanu. To je ono što ide sa nama, u meri u kojoj smo uložili truda u to. Mantru je dobro ponavljati i u prisustvu osobe koja je između života i smrti kao što je koma ili je prešla prag smrti, ali nije oslobođena, ne u smislu mokše, nego u smislu da ta duša nije slobodna da nastavi svoje dalje putovanje, jer joj je potreban određeni broj dana, određeni period da se snađe. Radi se o prelaznim periodima, jer ne postoji period u kojem padnemo iz jednog stanja u drugo, već prelazna stanja, poput onih između sna i budnosti, kojih nismo svesni, ali koja traju određeno vreme, poput procesa buđenja kroz koji prolazimo. Mi nismo budni u jednoj sekundi. Postoji spavanje bez snova, zatim spavanje sa snovima, pa tek onda spavanje u kome sanjamo i postajemo pomalo svesni da sanjamo. Zatim sledi stanje svesnosti o spoljnjem svetu, da bi na kraju izašli iz sveta snevanja i ušli u svet stvarnosti preko čula, otvorili oči i svesno ušli u njega. To je proces koji se odvija. Tako se odvija i proces nakon smrti i na izvestan način, mada ograničeno, i proces unutar same kome. Zbog toga je bitno prisustvo nekog ko je zaista duhovan, prisustvo nekoga ko ima duhovan stav, osobe koju ne savladavaju lako panika, užas, konfuzija i koja može svoj bol, koliko toliko da pretoči u ljubav i zahvalnost osobi s kojom se oprašta. Ljubav i zahvalnost su oblik svetlosti, oblik blagoslova, oblik podrške i način na koji podarujemo određenu vrstu stabilnosti, poverenja i vrstu topline, svom tom grču koja se događa duši u prelaznom stanju, da taj grč polako prevaziđe. Naše osećanje sigurnosti, naše osećanje topline, ljubavi, osećanje da se ne događa ništa samo po sebi tragično, već samo drugačije, duša može da primi direktno. Oni koji su bili u kliničkoj smrti, mogli su to direktno da iskuse, a zavisno od stepena kliničke smrti koju su doživeli, da iskuse direktno sposobnost komuniciranja sa spoljnim svetom. Ta sposobnost je daleko iznad ove čulne. Čulna barijera je otpala, grubi impulsi više nisu bitni i direktno primamo misao, emociju u njenom prirodnom stanju od svakoga ko je prisutan.

Tako funkcionišu i sidiji. Oni funkcionišu u bićima koja imaju sposobnost funkcionisanja na finijim nivoima i mogu da prime informaciju na njenom suptilnijem nivou. To se menja unutar same osobe, u toku dana, u toku godine. Trenuci mogu da dođu i odu, a takva iskustvo imaju jogiji u trenucima velikog mira, velike sabranosti, uronjenosti u duhovne aspekte bića. Njima se javljaju fenomeni, koji se nazivaju sidiji, natprirodne sposobnosti, iako uopšte nisu natprirodne, već veoma prirodne, samo se događaju veoma retko. U trenutku smrti je važno da donesemo ljubav, donesemo mir, donesemo osećanje sigurnosti i osećanje da se ne događa ništa tragično, jer, ako mi smrt doživljavamo tragično, prenećemo to i na osobu koja je izvan tela ili je napustila telo, ali u kojoj životna nit i dalje drži njenu dušu i telo u nekoj vezi i jedinstvu.

Treba razlikovati pojam duše i pojam atme, a to mnoge zbunjuje. Duša je điv atma. Điv atma se manifestuje kao ličnost za života, a kao čista psiha, ono što smo od sebe izgradili na psihomentalnom planu, nakon smrti. Mi smo za života jedinstvo tela i psihe, što čini određenu ličnost. Nakon okončanja života telo otpada, ličnost kakvu smo poznavali prestaje da funkcioniše kao veza tela i psihe (ne duha) i ostaje samo psiha. Ta psiha ima neuporedivo šire kretanje, neuporedivo šire potencijale, samo što gubi sposobnost delanja. Međutim, ona takođe ima svoj proces razumevanja, ona takođe mora da prođe kroz određene etape, da ih prepozna i upozna, jer je ograničena psihičkim stanjem, psihičkim kvalitetima điv atme, ličnosti koja je proživela život upakovan u fizičko telo. Ta duša može neuporedivo više nego što je moglo telo sa jedne strane, ali više ne može ništa od onoga što je moglo telo. Ograničena vlastitim samskarama, vlastitim znanjem, iskustvom i vlastitom širinom, ona prolazi kroz različita stanja i karmički odlazi u one privremene boravke kojima pripada stanje njene svesti.

Za razliku od jogija koji rade na sebi i razvijaju određena duhovna iskustva za života, ljudi sa iskustvom joga sadane su nakon smrti manje zbunjeni, iako ako nisu direktno oslobođeni. Oni tada, kao što su naučili u mnogim kriznim stanjima, ostaju sa mantrom, jer mantra ne spada u fizičko telo, mantra ne spada u instrumente delanja, niti u instrumente spoznaje. Mantra ne spada u deset čula, mantra ide s nama kao deo naše prirode, doslovno kao deo našeg karaktera, kao deo naše svesti, na kojoj smo radili veoma intenzivno za života. Onoliko koliko smo razvili duhovnih iskustava za života, toliko ćemo lakše razumeti šta se zapravo događa, brže ćemo se snaći i nećemo zavisiti o toga šta drugi koji su nam bili bliski rade u vezi sa nama, koliko plaču, skaču u raku, čupaju se za kosu ili ostaju mirni. Nećemo zavisiti mnogo od toga, to nas neće značajnije uznemiravati i drmati. Takva je duša neuporedivo slobodnija, daleko manje zazire od nivoa svesti koji sadrže više svetlosti, jer sve što živi u nekom neznanju, plaši se svetla, istine, plaši se stvarnosti. Mi tu ne možemo uraditi ništa, to se odvija karmički. Kroz ponavljanje mantre, molitvu, stečeno znanje o božanskom i iskustva, mi nakon smrti nailazimo na neuporedivo manje prepreka. Neki pojedinci za života mnogo rade na sebi duhovno, a činom smrti se oslobađaju, jer su poslednje zapreke koje su za njih postojale bile povezane za funkciju tela, status, određeni način rada i funkcionisanje. Onoga momenta kada telo otpadne, takva duša ima šansu da pređe direktno u mokšu, jer joj je telo bila poslednja zapreka. Ta duša pravi prelaz od đivatme ka atmi direktno. Ona je mogla da živi kao duša još na ovoj planeti, ali nije mogla da živi kao čista atma. Međutim, činom uklanja tela kao poslednjeg izvora ograničenja, ona postaje čista atma, ta duša postaje neograničena. U tom procesu, svako od nas prolazi tačno kroz ono što mu sleduje na osnovu toga koliko je duhovnosti, duhovnog razvoja, duhovnog napora, razumevanja i ljubavi za božansko postigao za života. Zbog toga je bitna mantra.

Veliki broj ljudi koji ponavlja mantru nije u stanju da sa mantrom za života postane đivanmukta, oslobođen za života, nije u stanju da postigne visoke duhovne domete, Mi živimo obične živote i u njima odvajamo određeni deo dana za svoju duhovnu sadanu, a ostatak dana bi, kada god možemo, bilo dobro da imamo ađapa đapu, spontano ponavljanje mantre. Jer u momentu kad napuštamo telo, nastaje zabuna: Šta sam ja? Ko sam ja? Šta se događa? Kuda idem? Tada vidimo ljude oko sebe koji se različito ponašaju. Jedni će nas strašno razočarati, jer će jedva čekati da umremo da bi nam uzeli imovinu, drugi će užasno očajavati i to će nas pogađati kao nož u srce, neki će nas gađati nožem u leđa. Mi sve to vidimo, pokazivali to oni spolja ili ne, tačno znamo šta ti ljudi misle, jer shvatamo da naša svest više nije ograničena čulima, već da direktno komunicira sa stanjima drugih. Onoliko koliko smo uspeli da ovladamo mantrom, molitvom i steknemo iskustvo o božanskom, toliko ćemo uspeti da olakšamo svoj prelaz i učinimo ozbiljniji pomak. U isto vreme, takvi su ljudi za života u stanju da snagom svoje molitve, snagom svoje sankalpe, snagom svoje ljubavi, snagom svoje misli, uspostave kontakt sa drugom dušom, bilo da je ona blizu njih u komi, bilo da su kraj nekoga ko je umro ili su udaljeni od njega. Mentalna snaga takvih ljudi je velika. To je pitanje dometa. Koliki je naš domet, zavisi od manipure, anahate, višudi, sahasrare, zavisi od toga koliko možemo da se proširimo, odnosno koliko možemo da rasprostremo svoju svest.

Advertisements