Greh i neznanje, joga i znanje

Pitanje greha i grešnosti je od beskrajnog značaja, a budući da je od beskrajnog značaja, beskrajne su i zablude u vezi sa njim. Kakav god bio odgovor na ovo pitanje, postojaće i druga strana medalje i šta god da se odgovori, postojaće jedno “ali” koje će nam u svakodnevnom životu pokazati drugo lice. Odgovor na ovo pitanje će nekoga će podići, a nekoga srušiti.

Greh postoji i ne postoji, jer apsolutno gledano, postoje samo znanje i neznanje. Znanje može da nas oslobodi svake sputanosti, svake ograničenosti, svake patnje, konfuzije i svakog grča koji su posledice grešaka koje smo činili, a te greške su posledice neznanja. Da li smo rođeni grešni ili to podrazumeva karme iz prethodnih života? Odgovor je u samom pitanju. Iz prethodnih života donosimo nivo vlastite svesti. Ta svest je opterećena našim postupcima, ti postupci su proizvod svesti iz koje su proistekli, a oni proizvode istu takvu svest. Mi smo vlastiti produkt, produkt neznanja i iz neznanja produkt zaključaka. Iz tih zaključaka o svetu i životu proističu naše misli, reči i dela, a iz tih misli, reči i dela umnožavaju se naše misli, reči i dela istog tipa. Po zakonu inercije, mi steknemo određeni zaključak o životu, ponašamo se u skladu sa njim i povlačimo poteze. Ako zaključimo da smo ovo telo ili ako zaključimo da smo samo atributi ovog tela, onda gledamo da radimo samo ono što odgovara tim atributima. Znači, ako smo muško ili žensko, onda ćemo se ponašati isključivo ko muško i žensko, ponekad ili najčešće, isključivo kao muško ili žensko. Ili isključivo kao pripadnici određenog naroda, određene religije ili ateisti. Ponašamo se isključivo u skladu sa osobinama koje naše telo nosi rođenjem, u skladu sa njegovim oblikom, bojom kože, pripadnošću određenoj klasi, kulturi ili civilizaciji. Kada zaključimo da smo to, što je neznanje, zaboravljamo da smo pre svega ljudi i tog momenta postajemo inteligentne životinje koje služe svom egou, pokušavajući da zatrpaju osnovne i elementarne gladi koje su utemeljene u bazičnim principima života, poput zakona o održanju jedinke i zakonu o održanju vrste.

Neznanje je najveća bolest i s tom bolešću je najteže živeti. Ona je rak, koji razdire kompletnu ljudsku zajednicu i svakog pojedinca. Naše karme su delići te bolesti, tog mraka koji izjeda kvalitet našeg života i, u isto vreme, kvalitet života onih oko nas. Mi ne možemo biti nesretni i činiti druge sretnima. To ne funkcioniše. Niti nas nesretni mogu činiti sretnima. Ni to ne funkcioniše. Međutim, iako tu bolest neprekidno nosimo, imamo mogućnost da kroz razumevanje, kroz iskustvo i sticanje viveke, ispravnog razlučivanja, počnemo polako da razumemo poluge života koje vladaju u nama, koje vladaju našim telom, košama, praničnim telom, našim emocijama i intelektom. Tada možemo da razumemo kako čitav sistem funkcioniše, odakle nas nešto gura, kuda nas nešto vuče, koje su to veze, lanci, uzice, pritisci, ideje, privlačne i odbojne sile, koje vladaju našim životima. To su karmički pritisci iz prošlosti, navike duboko ukorenjene u svakom pojedincu, a preko pojedinaca ukorenjene u pojedinim ljudskim zajednicama. Oni vrlo dramatično pritiskaju svakoga da postane deo te inercije, jer se u njoj sa svim tim nekako snalazimo i ne pitamo više koliko košta. To je stanje civilizacije na čitavoj planeti.

Da li smo grešni zato što smo takvi rođeni? Nismo. U jogi izraz greha suštinski ne postoji, ni izbliza kao u hrišćanstvu i na Zapadu, već postoji izraz “greška”. Greške ponekad izgledaju veoma dramatične, međutim kada pogledamo beskrajno polje postojanja, taj beskrajni ciklus postojanja u kome smo svi bili žrtve ili zločinci, lovci ili lovina, onda vidimo da smo kroz sve prolazili bezbroj, bezbroj, bezbroj puta da bi se polako filtrirali iz nižih oblika postojanja, bežeći od patnje, bežeći od toga da budemo ulovljeni. Razvijali smo određene osobine da se spasemo od patnje, od propadanja, od smrti, gladi, žeđi i sličnog. Došli smo do ove tačke kada možemo polako da razlikujemo dobro od zla. Kako možemo biti grešni, ako smo proizvod nečega što dovoljno ne poznajemo, ako nismo voljni proizvod sebe samih, ako nismo sebe napravili svesno i namerno, tačno znajući šta radimo? Mi to nismo napravili.

A kakav je odgovor na pitanje: da li su namerne greške svesne i da li su gresi? Da, jesu. Onaj ko je sa namerom napravio atomsku bombu, svesno znajući šta radi, pripremao je, bacao i ubio stotine hiljada ljudi, od toga ne može pobeći. Kada se kao deo jedinstva suočite sa tim jedinstvom i kada shvatite šta ste uradili vašim bližnjim, osećate kao da ste to uradili sebi samima i hvata vas užasavajuća panika, hvata vas neizmeran užas koji vam potpuno samelje svest i tada živite u mraku vlastitog pakla zbog onoga što ste učinili. Ali, i iz tog pakla se izlazi, kao što se izlazi iz raja. Kako je to jedan jogi rekao: “Raj nije mesto, već stanje uma”. Raj i pakao postoje samo u našoj svesti, oni su u prostoru našeg bića, u fenomenu našeg bića, neograničeni prostorom i vremenom. Raj i pakao možemo imati unutar svoga tela, izvan ovoga tela, ali unutar istog vlastitog fenomena. Izvan ne postoji ništa, osim principa i zakona, kosmičkih principa, kako kosmos, kao univerzum i varijanta jednog te istoga funkcioniše. Sve što radimo protiv jedinstva, radimo protiv sebe samih. Međutim, kako da radimo za druge, kada smo i sami gladni, kad smo takođe ugroženi i kada svi drugi funkcionišu po principu “ja i moje”. Ponekad je čovek pod velikim pritiskom, jer sa određenim životnim stavom može biti potpuno osiromašen, potpuno ubogaljen, opljačkan i ismejan. Kao što izreka kaže: “dobar i lud su braća”. To znači da ćete, ako se nerazumno ponašate, kao biće iz jedinstva koje svoj život projektuje samo na druge, a sebe zaboravlja, morati da platite surovu cenu takve greške, jer ćete propasti, a drugi se neće mnogo obogatiti od onoga što ste im dali. Možete dati samo od svoga viška, a koliko je on velik, to je stvar koju sami procenjujete i ne može je proceniti niko drugi do vas. Čovek ima elementarne potrebe, a kada idete ispod njih, direktno ugrožavate svoj život, svoj status, a od toga niko sreće nije video. O čemu se ponovo radi? Samo o nivou razumevanja života, o nivou razumevanja šta život predstavlja, šta život jeste i kako se snaći u životu. Mi smo prisiljeni da se snalazimo, a da to snalaženje, u isto vreme, ne bude isključivo egocentrično. Mi se moramo baviti svojom egzistencijom, a da to, koliko je god moguće, ne bude na račun drugih. Jer svi pripadamo jednome iz koga sve proističe. Ono je naša prana, naš život, ono iz čega je naš život proistekao i čemu će se vratiti. Uz put se batrgamo, koprcamo, hvatamo za razne slamčice, uspešno ili neuspešno, na vetrovima i okeanima života.

Sa visokim stepenom duhovne realizacije, jogiji znaju da su karme beskrajne, da se ne možemo osloboditi tamnih mrlja i flekica koje se vezuju za ego, preko neznanja za ragu i dvešu, za volim i ne volim, sviđa mi se i ne sviđa mi se, straha od smrti i iščezavanja, straha od gubitka itd. Jogi poznaje te vrlo vrlo suptilne nivoe i više se ne bavi svojim karmama, već svoj život usmerava ka višem cilju i molitvama za njega. Onog momenta, kada najiskrenije i pripadne tom beskonačnom kosmičkom svetlu, onome što može da raščisti karme, tog momenta njegove molitve bivaju uslišene. Samo to svetlo može da ukloni tamne mrlje u zonama naše svesti, koje su ponekad kao semena, ali koja i nakon hiljada i hiljada godina mogu početi da klijaju, da grade stabljike i ponovo postepeno da izrastu u šumu. Jogi zna da sva njegova semena nisu spržena, da su u suvoj zemlji, ali da je ponekad dovoljno i nekoliko kapi da padne na njih, pa da iznikne ono što ne zeli: raga i dveša, želja ili odbojnost. Samo tamo gde dođe svetlo, tama iščezava. Karme se razrešuju razumevanjem samog života. Kada napravite grešku u saobraćaju, nadate se da neće biti previše skupa, jer se stvari ponekad događaju kao zbir neverovatnih koincidencija. Ono što izgleda gotovo nemoguće, može postati moguće, jer to što mi nešto ne znamo, ne znači da se ranije nije dešavalo mnogo puta. Ono što izgleda neverovatno, što se može dogoditi jednom u milijardu puta, ipak se može desiti. Jogi želi da očisti i poslednje seme karmi.

Priča o grehu u jogi ne postoji. U jogi postoji samo znanje i neznanje. Kod prevazilaženja neznanja postoje dva puta: inteligencija mozga i inteligencija srca. Inteligencija mozga nam je prepoznatljiva, dok je inteligencija srca veoma specifična. Inteligencija srca je intuicija. To je direktna sposobnost da se komunicira sa nečim što ne možemo racionalno da kontaktiramo. To znači: ne vidimo ga, ali osećamo da postoji, osećamo da je tu i komuniciramo sa njim kroz srce. Postoje ljudi koji ne mogu da objasne mnogo, koji ne mogu da nam nacrtaju o čemu se radi. Oni se pominju kroz istoriju, a češće se radi o osobama ženskog pola, koje kroz srce direktno mogu da komuniciraju sa božanskim, beskrajnom jednostavnošću, beskrajnom lakoćom i otvorenošću. To je inteligencija srca. U razgovoru sa takvim osobama, nema mnogo inteligencije u zapadnom smislu reči, nema intelekta, već postoji unutrašnja inteligencija srca kojoj ne trebaju nikakvih objašnjenja, kojoj ne trebaju nikakve reči. Drugi ljudi oko njih mogu da ne vide ništa, jer cela priča između njih i božanskog ide direktno i isključivo kroz srce, koje je beskrajno jednostavno i kome se događaju neverovatne stvari. Postoje dakle, dva načina, dve mogućnosti da prevaziđemo karme i greške iz prethodnih života, da ih ne ponavljamo i da pročistimo svoju svest, da bi nam ona, zavisno od toga koliko je pročišćena, pokazala šta smo mi u stvari. Ta svest će nas dići iznad straha i iznad gladi, jer će nas dići iznad neznanja. Kada nas digne iznad neznanja, dići će nas iznad sebičnog egoa i ostaviti zdrav ego, sa kojim ćemo moći da radimo na očuvanju svog zdravog života i zdravog mesta u društvu, bez egocentričnosti, opsednutosti sobom, gladi i žeđi preko svake mere, otimanja i obračunavanja sa drugima u svetu.

U shvatanju pojma greha prave se greške u odnosu na suštinska, izvorna učenja, pa je ključno pitanje da li postoje i koliki su živi sila, živa snaga i živo učenje koji nas mogu vraćati sa stranputica. Svaki duhovan čovek teži da komunicira sa nekim centrima duhovnosti, a prirodno je da u njima, zbog neznanja, postoje izvesne devijacije, jer ljudi pokušavaju da boga i principe prevedu na jezik, rečnik i slike, principe i šeme ponašanja koje poznaju. Tada sve ponovo svode na ljudski nivo i potpuno gube božanski, jer ne mogu na pravi način da dovoljno razumeju božansku suštinu i fenomen božanskog. Zbog toga prelaze iz advaite u dvaitu, iz nedualnosti u dualnost. Suštinski, svaka je izvorna religija, u svom dubokom korenu, utemeljena u advaiti, nedualnosti. Mi kasnije od nje pravimo dvaitu, dualnost. Ono što je za nas šansa, to je živo svetlo koje nam može pomoći da izbegnemo dvaitu, da izbegnemo dvojnost, da razumemo šta se stvarno događa i da se ne bavimo suviše drugima. Religije lako postaju dogmatične, delom zbog ljudi koji nemaju pravo znanje, već intelektualno koje su stekli u školama. Oni ne mogu da podare drugima pravo znanje, ne mogu da razreše određene karmičke mrlje u pojedincima, već mogu na grub način da se bore protiv grešaka koje ljude prave, proglašavajući ih grehom. U isto vreme, pričama o raju i paklu, pokušavaju strahom da spreče ljude da čine neprimerena dela. Sve religije su iskonski potekle od svetaca, od ljudi jasne vizije onoga o čemu su govorili, onih koji su imali manji ili veći kontakt sa realnim duhovnim nivoima. Kasnije je to znanje prešlo drugima u ruke, polako se odvajalo od samog izvora, od duhovnog iskustva i potom prirodno i neminovno pretvorilo u dogmu. Pretvorilo se u dogmatske emocije, dogmatske intelekte, jer više nije bilo kontakta. Međutim, u svim religijama i danas postoje pojedinci, naročito u monaškim redovima, koji teže izvornoj duhovnosti, koji razumeju reči svetih spisa, koji živeći u skladu sa njima, živeći u molitvi i veragji, i danas mogu da iskažu velike istine, prave istine, na način kojim ih danas možemo razumeti. Ako se otvorimo za advaitu, videćemo da se u religijama može videti i čuti mnogo lepog, ali i mnogo zapakovanih lažnih ideala, mnogo dvaite i mnogo bremena koje se tovari na ljudska pleća, što je opet proizvod neznanja. Kada čovek ode sa duhovnog mesta, nastaje mnoštvo tumačenja o onome o čemu se govorilo. Dogme postoje u svim učenjima, kao i tendencije da se u jogi prave dogme od izvesnih nivoa joge, naročito onih koje ne razumemo i koje pokušavamo da koristimo u lične svrhe, da bi se snašli u vlastitom životu, u svojim karmama i situacijama u kojima se nalazimo, na najbolji mogući način. Na svu sreću, postoji veličanstveni razbijač dogmi, a to je stvarnost, život sam. Život dođe i polupa u param parčad sve naše dogme, sve naše predstve. Dogme su konfuzije u glavi, a jedan se deo ljudi emotivno uživljava u lažne intuicije, želeći da izbegne vlastitu patnju. To su emotivne dogme. Postoje i intelektualne dogme, kada uobličavamo svoju životnu filozofiju u skladu sa vlastitim željama i potrebama i kada izvrćemo reči, postajemo gluvi za istinu i prihvatamo ono što nam u tom trenutku odgovara. Pritisak dogmi može razviti ozbiljne komplekse i ozbiljne frustracije u ljudima, naročito kada je reč o dogmama o grešnosti, sveopštem grehu protiv koga se ne može ništa i okajanju grehova, a da pri tome ne postoji ni elementarnu predstavu o poreklu greha, njegovoj pravoj prirodi i mogućnostima razrešenja. Ponekad sa najboljom namerom, religije uspevaju da potpuno razoružaju čoveka, da ga učine bespomoćnim, očajnim i izgubljenim, jer mu oduzimaju svako samopouzdanje, svaku moguću šansu za razvoj u približavanju onome što leči sve rane, što uklanja sve greške i sve mrlje iz naše svesti. Isto se dešava i u jogi, iako to joga ne radi. Nekima koji suštinski nemaju veze sa jogom, joga postaje dobra zaleđina da rade neke druge stvari koje na jogi nisu učili i čime se joga suštinski ne bavi. To ih može dovesti u gotovo bezizlazne situacije, jer se radi o zbunjenim umovima, neznanju i nesreći koju takve osobe same prouzrokuju. Svaki izgovor, svaka rečenica može postati dogma. Dogme možete pokupiti i na jogi, ali ne od joge, jer se jogom život izdiže iznad njih, gubi se potreba za njima i više se ne prave karmičke greške, koje su u dvaiti, dualnosti.

U duhovnosti je bitna duhovna disciplina. To znači jog – sabrati se. Sve je moguće prevazići, i najgore karme se mogu prevazići kada spoznate šta radite, zašto radite i kad spoznate šta nećete, kada dobijete unutrašnju motivaciju, intuiciju ili spoljnu inspiraciju da se okrenete nečem apsolutnom. Tada prestaje čežnja za relativnim i tada čežnja za apsolutnim rastače sve naše karme. Sve naše karme su nastale u dvaiti, u dvojnosti, sve, i samo advaita, nedualanost može da raščisti naše karme. Advaita počinje polako da se budi u nama na dva vačina: joga sadanom, kada se polako približavamo centru vlastitog bića i suštini koja je božanska ili kada svojom žudnjom direktno idemo kroz božansko ili ka božanskom. Odnos srca i intelekta je jedan par, jedan dvojac sa kormilarem koji je najefikasniji i koji može naše karme u potpunosti da rastoči. Onog trenutka kada steknemo iskustvo božanskog, onoga što uklanja tamu i neznanje, tog momenta smo na odskočnoj dasci, tog momenta smo u stanju da sa odskočne daske preskočimo sve što postoji, ako imamo dovoljnu brzinu i dovoljnu težinu. Šta znači brzina? Brzina je ono kako ste sebe zaukali, u kom pravcu ste krenuli, to je masa puta ubrzanje i to će vam omogućiti daleke domete i daleke skokove. Moguće su i postoje faze da se pred fenomenom božanskog kidamo i raspadamo od karmi, ali je odnos između božanskog i čoveka odnos pripadanja, u kome čovek ne zna, a bog zna, u kome je bog izvor, a čovek ogranak i taj ogranak, ta iskra iz tog velikog ognjišta kosmičke istine i kosmičkog ishodišta ima pravo da se vrati, ima pravo na celovitost. Okretanjem ka advaiti, okretanjem ka purni, ka celovitom, ka suštini, ka onom što se više ne može podeliti, u kome više ne postoje dva već samo jedno, apsolutno rastačemo sve karme. U svim religijama u istoriji civilizacije postojali su primeri da su pojedinci naglo i krajnje efikasno prevazilazili svoje karme, shvatajući užase i gluposti koje su počinili, okretajući se božanskom sa istom onom žestinom, istom onom energijom kojom su radili iste užase i gluposti. Neki od njih su postali veleki mudraci i sveci koji su za sobom ostavili dela kojima se i danas mnogi inspirišu. Sve je moguće. Lepota je u tome što je sve moguće od momenta kad je to moguće u nama, kad je u nama nešto sazrelo. Tog momenta lako dostižemo ciljeve svoga napora.

Postoji samo jedna osnova na kojoj čovek odrasta, samo jedan temelj – preuzeti odgovornost za ono što ti radiš. To je jedini način da se odraste. Izbegavanje odgovornosti uvek završava loše po nas, loše po druge i loše po one koji zavise od nas. Kada preuzmemo odgovornost za sebe, od tog momenta počinjemo polako da kidamo karmički lanac koji nas povezuje sa ovim košmarnim svetom. To počinje određenom vrstom discipline, menjanjem loših navika. Neznanje je sveprisutno, ono je svuda, ono je u našim glavama. Bitno je preuzeti odgovornost za vlastiti život i za ono to nam se događa. Pri tome, ako udružimo svoje snage sa božanskim, kroz molitvu i meditaciju, sve postaje neuporedivo lakše, jer se proširujemo i dižemo, a kako se dižemo iznad sebe, tako prevazilazimo ograničenost doživljaja o sebi, izlazimo iz čvorova, kaveza i pećina unutar sebe i, u isto vreme, počinjemo sa visine da sagledavamo lavirint života. Tada stvari postaju prepoznatljive i sve postaje neuporedivo jednostavnije i lakše. Tada se mogu sagledavati i karmički lanci, a što se više podižemo možemo bolje da sagledamo, dugoročnije procese uzroka i posledica.

Advertisements