Duhovnost

Sve priče o duhovnosti, atmi, paramatmi, samorealizaciji i samospoznaji, mogu se svesti na jedan neuporedivo jednostavniji i pravi izraz, a to je odrastanje. Svaki naš napor načinjen na duhovnom putu je odrastanja i ono jedino ostaje.

Kad se dete rodi, ono zna samo da plače i da se smeje. Zahtevno je, osetljivo, ranjivo i bespomoćno. Kako odrasta, stiče određene sposobnosti, a sticajući ih gubi deo svojih prava i dobija deo dužnosti. Apsolutna prava koja proizilaze iz detetove apsolutne bespomoćnosti, polako nestaju, što je jako dobro, jer se gubi bespomoćnost i stiču sposobnosti. One nameću, i spolja i iznutra, potrebu da se nešto uradi, da se bude aktivan i kreativan, a kako odrastamo, polako nadrastamo i potrebu da nas drugi drže, da nas drugi ljuljaju, da nas drugi maze i paze. Polako prestajemo da budemo zavisni od tuđe brige i zaštite, postajemo samosvesni, stičemo odgovornost za sebe, za svoj život, za živote drugih, polako stičemo razumevanje za ono što život jeste – razumevanje vlastitih potencijala. Tako odrastamo. Odrastati znači da se osamostaljujemo, da razvijamo potencijale koji su nam dati rođenjem, što znači da postajemo ljudi. Dok šetamo ulicom, gde god da stanemo i pogledamo, ne videmo čoveka. Vidimo dva metra visoku decu ili metar i po visoku decu, sto kilograma tešku decu ili pedeset kilograma tešku decu, vidimo decu sa titulama ili bez njih, sa novcem ili bez njega, vidimo samo decu. Ne vidimo ništa drugo, sem dece koja boluju od teške bolesti, bolesti neznanja. Ona ne znaju ko su, ne znaju šta mogu, ne znaju šta im treba, ne znaju tačno šta hoće, sem jednog – da budu sretna, a samo jedno neće – da budu nesretna. Međutim, deca ne znaju kako da budu sretna, deca ne znaju kako da ne budu nesretna. Ona samo strašno hoće da budu slobodna i da nemaju odgovornost. Deca strašno žele da ne moraju da rade, a da imaju mnogo, deca strašno žele da znaju, a da ne uče i strašno hoće da se ne pomeraju sa mesta, a da ih nevolja mimoiđe. Poput pesme koju mladi pevaju: “Bolje biti pijan, nego star”. To je nezrelost, to je nužna potreba da izbegne odgovornost, a stari će svakako biti, a ako su pijani stariće još brže, biće nesrećno stari, biće užasno stari i bespomoćni, biće potpuno samleveni i od njih neće ostati ništa. Ali oni pevaju sebi maha mantru: “Bolje biti pijan, nego star”. Zašto hoće da budu pijani? Zato što ne mogu da podnesu život ni ovako mladi, zdravi, puni snage i energije. A ako ne mogu da podnesu život mladi, kako će ga podnositi kad budu bili stari? I šta znači: “Bolje biti pijan, nego star”? Biti pijan sa idejom da ne valja biti star, a da je dobro biti pijan, znači imati strašnu ragu i dvešu, privlačnost i odbojnost i osećati strašan strah od smrti i prolaznosti. Biti pijan će vas samo na momenat sluditi, biti pijan će vam samo na momenat izbrisati svest i tako učiniti pritisak života lakšim. Život je strašan pritisak, ali nek mu je slava. Život je blagoslov, najveći blagoslov, jer ko izdrži, ko razume i ko se uspravi pod pritiskom koji život tovari na sve nas, taj je blagoslovljen. Onaj ko pritisak ne izdrži, mora da trpi posledice svoje slabosti i mora da trpi posledice svoga neznanja. On mora da boluje, on mora da pati, on ne može da nađe mir i ne može da prestane da vibrira od gladi, žeđi i straha, od rage i dveše. I to je stanje svih bića, to je stanje svake planete, svakog atoma, svake galaksije, stanje svake biljčice, travčice, mrava, svakoga čoveka.

Često se razgovara o tome kako stići do duhovnosti i govori da je duhovnost biti dobar, da je duhovnost biti nesebičan, misliti pozitivno, verovati da postoji nešto više, šire i trajnije od ovoga što vidimo, da je duhovnost verovati da postoji Bog i voleti Boga, da je duhovnost kretati se ka Bogu. Međutim, to sve nije duhovnost. Sve su to mogućnosti, sve su to stepenice ka duhovnosti, ali duhovnost nije. Duhovnost je samo jedno, duhovnost je advaita, nedualnost. Duhovnost je jog, stanje jedinstva, stanje celovitosti. Sve ostalo je kretanje ka duhovnosti. Postoji joga i postoje radža joga, bakti joga, gjana joga i karma joga. To su sve delovi krija joge, koja je po Patanđaliju kretanje ka jogi. A mi širom sveta, kretanje ka jogi proglašavamo duhovnošću. Ne, to nije joga, to je napor da bi se postigla duhovnost, a ako mislimo da je to duhovnost, onda nije ni čudo što mnogi misle da imaju duhovnost, a da se pitaju šta su za uzvrat dobili. Ja meditiram, to je duhovnost, a šta sam za uzvrat dobio? Ja radim pranajamu, imam molitvu, imam sankalpu, činim dobro, učim, čitam, razmišljam, posmatram, razvijam viveku, to je duhovnost i taj napor ne prestaje. Ili, trudim se da budem duhovan, taj napor ne prestaje, a opet kad ostanem sam sa sobom pred ogledalom, u određenim životnim situacijama zaplačem i zagrcnem se, umoran sam i gladan i još uvek osećam strah, nervozan sam, nemiran i konfuzan. Sve je to u dvaiti, u dvojnosti. Radža joga je u dvaiti, karma joga je u dvaiti, bakti joga je u dvaiti, sve što ima izraz ispred reči joga, ono je u dvaiti. Joga je samo jedna. Jog je stanje celovitosti, stanje jedinstva, jedinstva sa onim najodraslijim, najzrelijim, sa onim što je suštinska priroda svakog bića koje odraste. Izlaskom iz kosmičke materice, rodili smo se kao potpune neznalice u potpunom mraku. Odrastajući, terani pritiskom života da se snalazimo, od atoma, preko molekula i jedinjenja, pa sve do bića svesnih i kreativnih, naterani smo da se borimo za ono za čim plačemo, za srećom, za slobodom, za mirom, ljubavlju, harmonijom, za znanjem, za snagom, za zdravljem. A ono što radimo dok se krećemo ka tome koristeći stepenice ka duhovnosti, to nije duhovnost, već kretanje ka duhovnosti. To je krčenje puta kroz trnovitu džunglu ili prolazak kroz pustinju, da bismo stigli u oazu. Ali mi mislimo: “ja sam to, ja sam sada u oazi, ja praktikujem duhovne vežbe, ja sam duhovan”. Ne. Duhovan znači imati duha.

Šta kod nas znači biti duhovit? Ne možete biti glupi i duhoviti, ne možete biti prepuni želja i biti duhoviti, ne možete biti konfuzni i duhoviti. Morate imati određenu slobodu i određenu radost, morate imati određenu inteligenciju. Postoje različite duhovitosti za različite oblike života, ali suštinski morate imati nešto slobode duha, morate imati nekog viška, morate imati nešto što ume da se raduje, da se igra, da pleše, nešto što je slobodno, što je živo, što je višak, što vam ne treba za svakodnevnu potrošnju, što možete preliti na druge, što možete podeliti sa drugima, neki vaš doživljaj sveta. Odatle dolazi duhovitost. Duhoviti možete biti samo kada ste iznad situacije. Ne možete biti zgrčeni u situaciji i biti duhoviti. Duhoviti ste kada ste slobodni, a slobodni ste onda kada imate bar u određenom trenutku, na određenom mestu u određenoj situaciji osećanje celovitosti. Duhovnost je ta celovitost. Približavamo joj se kroz meditaciju, kroz joga sadanu u svim njenim oblicima, kroz molitvu, kroz sankalpu. Mi smo na krija jogi, a svaka joga koja ispred sebe ima bilo koju odrednicu, ona je u dvaiti. Kretanje ka jogi. Kada dodirnemo jogu, kada osetimo šta joga jeste, kada osetimo taj trenutak slobode, taj trenutak čiste slobode, čiste radosti, čiste lepote, čistog mira, čiste snage, čiste svesti, čistog zdravlja i harmonije, samo trenutak jednog od tih aspekata duhovnosti, ne mora svih zajedno, ne mora ni enormno – tog trena znamo da smo dotakli duhovnost. Taj trenutak oslobađa u nama mnogo energije, mnogo snage, radosti, ushićenja i anande, blaženstva. Bilo šta da taknemo od tog anand, znači da smo beskonačni, jer anand znači taknuti beskonačnost. Kako smo je takli, tako smo je probudili, a kako smo je probudili u sebi, tako smo je spoznali svuda oko nas. Kako smo je spoznali svuda oko nas kroz meditaciju na atmu, mi smo je osetili. Tada počinje duhovnost. Ona počinje kao radost, sloboda, širina, kao posebna vrsta snage, neugroženosti.

Šta znači “odraslost”? Znači da smo odrasli, znači da smo prestali da rastemo, da smo dostigli nešto što treba dostići i da smo postali to. Mi se svi nalazimo u procesu odrastanja, mi smo svi i dalje deca. Kada razgovarate sa ljudima, iz njih uglavnom govore deca, deca, deca. Neki to dete potiskuju, neki se obračunavaju s njim, ali pre ili kasnije, to dete zapišti iznutra, provali iznutra, poruši sve brane i pokaže koliko smo infantilni, koliko smo odrasli telom, a neodrasli kao ličnosti. I to je cela priča. Naš odnos prema detetu u nama, ključ je našeg odrastanja. To znači biti sam svoj roditelj. Kako izreka kaže: “Dete je otac čovekov”. To znači da nas je dete stvorilo onakvim kakvi jesmo i da smo mi proizvod deteta. Ali hajde sada da mi, sa onim delom koji nešto vredi u nama, sa vivekom, postanemo roditelj tom detetu. Hajde da mu kažemo: “dete”, da ga zagrlimo i ono će prestati da nam komanduje, da se bori za sigurnost i prihvaćenost u nama. Sve što vidite oko sebe, samo je infantilni nivo koji se plasira, kako na poslovnom, tako i na privatnom i ličnom planu. Retki su ljudi kojima možete direktno spomenuti infantilnost, jer je malo onih koji imaju odraslosti u sebi da mogu da prihvate infatilnost. Prihvatiti dete u sebi znači preuzeti odgovornost, brigu, ljubav i pažnju za to dete, tako da ono više nema potrebu da vlada našim životom, jer je nesigurno. A ako se bude osećalo sigurnim, dete će odrasti. Na kraju će dete nestati i ostaće samo odrastao, zreo čovek. Uzmite jednu svoju fotografiju iz detinjstva i napravite od nje mali oltar. Onda svakoga dana, ujutro i uveče, usmerite svoje sankalpe, molitve, zavete, bakti jogu, gjana jogu, radža jogu i karma jogu ka toj fotografiji i nazivajte sebe nadimkom iz detinjstva. Recite: “Ne brini ništa, ja te pazim, ja te čuvam, ja brinem o tebi, ja te volim i biće sve u redu. Ti mali, ti si moj, ja sam tvoj, ja te držim, ja te ne dam, sve je za tebe. Budi siguran da si prihvaćen, da si zaštićen, da te razumem, da ti ne sudim, da te ne poredim ni sa kim”. Nakon izvesnog vremena, primetićete promenu u sebi. Osetićete kako počinjete da se uspravljate, otvarate ramena, hodate pravo, imate deo slobode, deo snage. To dete u vama je ogromna energija, strašna emocija, a tu energiju i emociju oslobađate, ne čekajući da drugi to urade za vas. U duhovnosti, odrastao čovek treba da preraste dete u sebi, jer tek tada može da komunicira sa duhovnošću. Duhovna osoba je ona koja je potpuno i definitivno odrasla, koja je postigla potpunu slobodu od svakog neznanja, kao prvog izvora patnje, koja je postigla automatski slobodu od egoa, slobodu od rage i dveše i slobodu od straha od smrti, pet izvora patnji. Dete koje ništa ne zna, puno je egoa, koncentrisano je na sebe, puno je gladi, žeđi, rage, dveše i prepuno strašnog straha da će oko njega nestati ono što mu daje oslonac i sigurnost, da će izgubiti roditelje. Mnogi ljudi širom sveta komuniciraju po principu ucene, naročito pojedini roditelji sa decom: “neka, neka, ja ću jednog dana da odem, neću se više vratiti” ili “jednoga dana kad ustaneš, mene nema”. Siroto dete ne može da pojmi te reči, jer ga užasno plaši da će ostati bez roditelja, da će ostati bespomoćno, da će ostati bez zaštitnika. Mi ulivamo strah jedni drugim. Isto je i sa partnerima. Pretimo im razvodom, pretimo da ćemo naći drugog ili drugu, pokazujemo da ih poredimo i sistemom ucena, direktno ili indirektno, izazivamo u njima strah, jer kada ga izazovemo, automatski imamo nadmoć nad njima. Svi mi to radimo jedni drugima. Kada su prijatelji u pitanju kažemo: “nemoj da mi govoriš te stvari, neću te voleti, kazniću te na neki način, neću te više gledati, tražiću moje krpice nazad, neću ti dati ono što znam da jako voliš, uradiću nešto što ne voliš”. Mi sve to radimo jedni drugima. To postoji u svakoj kući, indiskretno, diskretno ili vrlo diskretno, zato što smo svi opsednuti sobom i gledamo da sve odnose, čak i one najpozitivnije, porodične, na neki način držimo pod kontrolom. Svako ima svoj sistem kako kontroliše druge. I što je čovek sposobniji, lakše razvija sposobnost kontrole. Pitanje je koliko to radi ego, a koliko zdrav čovek.

Jogi ima savršenu kontrolu. On takođe mora da vaga, da drži stvari u ravnoteži, ali njegova snaga proističe iz njegove čistote. Iz apsolutne čistote jogija proističe apsolutna sloboda i šta god da radi, sve je savršeno i najbolje što može biti u datim okolnostima i u datoj situaciji. I svako od nas ima slične situacije u životu, u kojima u nama dela dete ili potpuno odrastao čovek, samostalan, sa mogućnošću izbora, koji ne zavisi od drugih, niti od nečijeg mišljenja. Šta god da radi, kako god da radi i bilo za šta da radi, takav čovek stoji iza sebe, pred drugim ljudima i pred bogom. I taj nivo treba da dostignemo.

Duhovnost je advaita, jedinstvo. Purna, kompletnost. Ona se postiže čistotom. Čistota se postiže snagom, a snaga se opet postiže čistotom. Šta mi radimo kroz jogu? Jogom jačamo, da bi sa tim osećanjem snage, kroz vežbe: asane, pranajame, krije, meditacije, molitve i podignutu pranu u aktiviranim psihoenergetskim centrima u sebi, mogli da se osećamo bolje u vlastitoj koži i da bismo sa tim osećanjem snage u sebi, smirili različita negativna osećanja, kao što je, na primer, ljubomora. Šta je ljubomora? Ljubomora je osećanje da nas nešto ugrožava, a to što mislimo da ugrožava naše interese, mrzimo. Ljubomora je mržnja prema onome što nas ugrožava, a to znači da smo slabi. Nako ugrožava naš posed, partnera ili slično. Ljubomora je osećanje bolnog reagovanja na stresnu situaciju, na osećanje ugroženosti, na gubitak nečega, bez čega ne možemo da živimo. Šta je zavist? Zavist je takođe vrsta reagovanja na stresnu situaciju. Želeo bih da budem to i to, ali nisam, i svim sredstvima idem to da srušim, jer ne mogu da ga dostignem. Sve te reakcije dolaze iz naše nezrelosti, po sistemu poređenja. Od kako se rodimo, drugi porede nas, mi poredimo njih i svako ima svoje mišljenje. Međutim, takođe se dešava i da se osećamo sigurnijim i voljenijim od ljudi koji sebe ne smatraju duhovnim, nego od onih koji misle da su duhovni. Umišljene duhovne osobe vole da govore drugima šta treba da rade, kako treba da razmišljaju i kako treba da se ponašaju. Oni često ne vide i ne čuju druge ljude, već samo iznose svoje mišljenje, uprkos tome što druge ljude nedovoljno ili uopšte ne poznaju. Kao kad dete iznosi svoje mišljenje drugom detetu, a ovo drugo želi samo da se igra. Ljudi iznose svoja mišljenja bazirana na “detetu” u sebi, bazirana na vlastitim predstavama, na vlastitim kompleksima i proganjaju druge sa njima. Imaju potrebu da druge zatvore u zatvoreni prostor, pa da im govore, a da ovi ne mogu da pobegnu. Zbog čega je to tako? Zbog toga što mislimo da je duhovnost ono što mi radimo. Duhovnost nije to što mi radimo, duhovnost je ono što mi treba da postignemo. Duhovnost osećamo kada zaboravimo na sebe, kada zaboravimo na dvaitu i mislimo samo na druge. U duhovnosti čovek sreće čoveka i oseća neizmernu bliskost sa drugim čovekom. To razumevanje, taj trenutak zaustavljenosti, takav se trenutak pretvora u advaitu, u nedualnost. Duhovan čovek doživljava advaitu kroz drugog čoveka. Tada se muladara opušta, nestaje grč muladare, koji se može uporediti sa tvrdoglavim magarcem koji drži “ja i moje”. A kada se grč opusti, protekne energija kroz sušumnu, onoliko koliki je bio kvalitet onoga što smo činili. I mali delić toga što potekne direktno gore, bez prepreka, doživljava se kao trenutak bliskosti između dva bića u univerzumu. To je trenutak advaite. To je trenutak kada čovek čini nešto za drugoga, nešto krajnje čisto, krajnje ljudsko, u punom smislu te reči. U tom trenutku, on se diže iznad svog nemira, konfuzije, egoa, rage i dveše, iznad svojih strepnji, iznad svega i doživljava trenutak bliskosti. Ljudi mogu živeti elegantno i jednostavno, kada se dignu iznad svog egocentrizma, iznad svog intelekta i psihe, prane i tela, imena i prezimena To je duhovnost, duhovnost je advaita. Mi tome težimo u meditaciji, mi tome težimo u svemu što radimo. Zbog toga želimo duhovnost i reči mudrih, da bismo znali šta da eliminišemo i šta da razvijemo u sebi da bismo potpuno odrasli. Kada izrastemo iz potpunog neznanja, prolazimo kroz različite stupnjeve odrastanja i na kraju završavamo sa atma gjanom, brama gjanom. Završavamo sa tim ko smo i šta smo, sa krajnjom spoznajom. Zbog toga je drugi čovek most između neznanja i znanja, između advaite i dvaite, između konfuzije i harmonije, između ropstva i slobode, između haosa, ropstva i mira, između sebičnosti i ljubaznosti.

Advaita je jedina duhovnost, trenutak jedinstva sa sobom i sa svim. Sve ostalo o čemu se govori: budi dobar, čini dobro, ne čini loše, misli pozitivno i slično tome, samo je put ka duhovnosti. Važno je razumeti da duhovan put nije lagan, važno je razumeti da je to ozbiljna borba, jer je dete u nama zbunjeno i konfuzno, sa velikom energijom, snažnim emocije, dubokim neznanjem, velikim strahom, a sa tim nije lako izaći na kraj. Zato, kada sudimo jedni drugima na način koji nije kreativan i koji neće biti od prave pomoći, imamo ozbiljan problem. Činjenica da taj problem imamo svi, manje ili više, na ovaj ili onaj način, ukazuje na to da dete poredi dete, da dete sudi detetu i da dete ima predstavu o detetu. Onoga momenta kada taknete duhovnost, vi nemate više ništa ličnog, ni u jednom odnosu. Možete obavljati svaku darmu, ali u tome nema više ničega ličnog. Jogiju više nije lično ništa. Problem sa nama je što je nama sve lično. Apsolutno sve. Mi pokušavamo da uspostavimo duhovnost: “šta se mora raditi, a šta se ne sme raditi”. Pokušavamo da stvorimo šablone kako se nešto mora raditi, jer su nam šabloni neophodni kao orijentiri, zbog velike zbunjenosti i velikog neznanja u nama. Ali ni to nije duhovnost, to je težnja ka duhovnosti, a to je veoma bitno razlikovati.

Zato, svaki trenutak spajanja sa nekom suštinskom tatvom, podaruje veliku slobodu, snagu, radost, postaje potresno i čisto iskustvo, koje nam daje neizmernu veru u život, u čoveka i u duhovnost kao takvu. Jedino nas to može izdići. Anand, znači ono što nema kraja. Anahat, znači ono što je bez granica. Možemo ga iskusiti srcem ili kroz vlastitu svest. Možemo ga iskusiti emotivno sa potpuno nepoznatim osobama koje su samo prošle pored nas, prema kojima nemamo nikakav interes. To osećamo kada god uradimo nešto čisto, kada nekome pomognemo samo zato što je ljudsko biće, u momentu kad mu treba pomoć. Međutim, kada vide nekoga ko je bespomoćan i u nevolji, neki ljudi reaguju sa visine, a drugi reaguju uplašeno i u strahu da se to njima ne dogodi. Oni nemaju slobodu, ne osećaju ljubav i razumevanje za tu osobu Svaki trenutak u našim postupcima, bilo u svakodnevnom životu ili u meditaciji, kada možemo da osetimo advaitu i da prevaziđemo sebe, svoje nemire, svoje gladi, žeđi, rage i dveše i strahove i kada usmerimo taj tok prema drugom biću, a naročito prema najvišem, rezultiraće u svakim trenom, svakim delićem sekunde, osećanjem onoga što duhovnost jeste. Sve ostalo što radimo da bi do toga stigli, to je krija joga, kretanje ka duhovnosti.

Važno je razumeti da u različitim etapama svoga odrastanja, prolazimo kroz različite situacije. Radom na sebi, neke stvari prevazilazimo, neke se stvari oslobađaju, a neke počinju da se manifestuju. Pojedine stvari o sebi ne možete razumeti, dok ne dođete na određeno polje i ne stanete na njega, jer se tek u određenim situacijama, okolnostima i prilikama, počinju manifestovati vaše mane ili kvaliteti. Kao kada neko dobije određenu poziciju, izvesnu snagu i neke mogućnosti, pa počnu da se manifestuju njegove mane, a mi kažemo: “vidi kako se pokvario”. To nije istina. Ta se osoba nije pokvarila, ona je ista kao što je i bila, samo što sada slobodnije teče, ima osećanje snage, slobodnije teku unutrašnji impulsi koje je nosila u sebi. Takva je osoba ranije bila pri dnu ljudske i društvene lestvice, bila je pritajena i nije imala pranu, položaj, niti mogućnosti da skine poklopac sa sebe, da bi se manifestovalo ono što je unutar nje. To se događa sa svima nama. Ljudi koji rade na sebi i koji imaju pomaka u svojoj praksi, naprave jedan korak, njihova prana proteče, a sa njom proteknu i kvaliteti. Međutim, do određenog nivoa protiču i negativne stvari. Ovo se ne odnosi na pojedine stvari koje drugi proglašavaju negativnim, samo zato što čovek ima snagu, određenu slobodu i uvid i zato što više neće lako da igra igre koje drugi igraju. Pošto mi svi igramo u tom kolu, često ne damo jedni drugima da iz tog kola izađu, jer kolo ne voli da se osipa, kolo voli da raste. Bitno je razumeti da ljudi jedni drugima moraju dati pravo na različite stavove i pravo na različita stanja, pravo na odrastanje, pravo na nesporazume i greške, pravo na mane, da bismo sami mogli da izađemo na kraj sa njima. Nešto možemo razumeti, nešto možemo videti, ali se ni nad čim ne treba zgražavati. Zgražavamo se nad onim što nas plaši. Mi pokušavamo da ne sudimo drugima, krećemo se ka tome i pitanje je vremena kada ćemo u tome uspeti. U Bagavad giti je rečeno: “Svaki korak se računa i ništa nije izgubljeno”. Nijedan naš pozitivan napor nije izgubljen. Negativno se prevazilazi, negativno se karmički taloži kao deo iskustva, ali pozitivo ostaje trajno. Zašto? Zato što je pozitivno deo naše suštinske prirode i taj deo ne gubimo. Možemo ga izgubiti samo privremeno i na površini, dok dubinski moramo izgubiti sve svoje mane. Svako ko radi na sebi će, pre ili kasnije, izgubiti sve svoje loše osobine i mane koje proističu uglavnom iz neznanja i egoa, raga, dveša i straha od smrti. Pozitivne osobine, svaka pozitivna reč, svaka misao, svaki pomak u onome što radimo, ostaje trajni deo nas, iz prostog razloga, jer je to naša suštinska priroda. Pozitivno se na nas prirodno lepi, u jednom momentu prevladava u nama, a u određenom trenutku, prevladava takvom snagom da više ništa negativno ne opstaje.

Oslobađenje duhovne energije dolazi kroz advaitu. Kada radite sadanu, radite je sa ciljem da budete jedno sa tim šta radite i da uklanjate prepreke, nemire, razmišljanja i vritije koji vas u tome sapliću. Ako vas nešto suviše sapliće, posmatrajte o čemu se radi i vremenom ćete ga prevazići. To što sapliće ponovo dolazi od deteta. Posmatrajte ga kao dete, gledajte ga sa ljubavlju, gledajte ga sa pažnjom, gledajte ga kao što majka gleda dete dok radi svoj posao, kuva ručak ili nešto slično. Poput toga, i jogi u meditaciji kuva ručak, pravi prašad, mantrom i meditacijom na božansko, a istovremeno zna šta radi dete u njemu, šta radi um i pri tome nema osećanje nesrećnosti. Ne upliće se suviše u to, jer kao roditelj zna kolika je pamet deteta i zna da je priroda deteta nemir. Kada se taj roditelj u nama počne polako uspostavljati, uspostavićemo ravnotežu sa sobom, imaćemo unutrašnju komunikaciju i mnogo zdraviju spoljnju komunikaciju sa svetom. Imaćemo trenutke u kojima ćemo dati pravo svetu da bude onakav kakav jeste.

Drugi je faktor vreme. Problematično vreme nam omogućuje da ne budemo letargični, a kaže se: „dao ti Bog, da živiš u zanimljivim vremenima”, jer u takvim vremenima možemo videti svoje emocije, možemo videti svoje stavove, svoju radost, tugu, svoju mržnju, možemo videti svoja osećanja, koliko spoljnji svet može da nas uzdrma, koliko mu sudimo i ko je taj koji sudi. Nekim ljudima je potrebno samo samopouzdanje da postanu prekrasni i dragoceni za druge ljude, dok je drugima potrebno pročišćenje, jer imaju samopouzdanje, a nemaju pročišćenost. Takođe, postoji vreme koje je za nas karmički pogodnije i ako ga ne iskoristimo, kasnije shvatamo da se nešto desilo zbog nedostatka naše svesnosti, da je faktor vremena nepotkupljiv i da će vreme doneti i odneti sve, a da ćemo mi u međuvremenu nešto uraditi ili nećemo uraditi, da ćemo nešto zadržati ili ga nećemo zadržati. Kada vreme prođe, mudrima postaje jasno da su mogli više da urade. Mi možemo da diktiramo svoj život, ali pod velikim pritiskom vremena u kome živimo i pod okolnostima koje nas okružuju i onoga čime smo sebe okružili. Uravnotežiti različite želje i potrebe sa mogućnostima, najveća je mudrost. Zbog toga je ravnoteža tatva i fenomen koji se postiže jogom. Začkoljica je u tome što jogu ne možete postići bez ravnoteže, a ravnotežu slabije postižete bez joge. Joga sadane i vežbanje su aspekt koji omogućuje postizanje ravnoteže, koja je krajnji skok ka jogi, ka celovitosti i samospoznaji.

Advertisements