Duhovnost

Sve priče o duhovnosti, atmi, paramatmi, samorealizaciji i samospoznaji, mogu se svesti na jedan neuporedivo jednostavniji i pravi izraz, a to je odrastanje. Svaki naš napor načinjen na duhovnom putu je odrastanja i ono jedino ostaje.

Kad se dete rodi, ono zna samo da plače i da se smeje. Zahtevno je, osetljivo, ranjivo i bespomoćno. Kako odrasta, stiče određene sposobnosti, a sticajući ih gubi deo svojih prava i dobija deo dužnosti. Apsolutna prava koja proizilaze iz detetove apsolutne bespomoćnosti, polako nestaju, što je jako dobro, jer se gubi bespomoćnost i stiču sposobnosti. One nameću, i spolja i iznutra, potrebu da se nešto uradi, da se bude aktivan i kreativan, a kako odrastamo, polako nadrastamo i potrebu da nas drugi drže, da nas drugi ljuljaju, da nas drugi maze i paze. Polako prestajemo da budemo zavisni od tuđe brige i zaštite, postajemo samosvesni, stičemo odgovornost za sebe, za svoj život, za živote drugih, polako stičemo razumevanje za ono što život jeste – razumevanje vlastitih potencijala. Tako odrastamo. Odrastati znači da se osamostaljujemo, da razvijamo potencijale koji su nam dati rođenjem, što znači da postajemo ljudi. Dok šetamo ulicom, gde god da stanemo i pogledamo, ne videmo čoveka. Vidimo dva metra visoku decu ili metar i po visoku decu, sto kilograma tešku decu ili pedeset kilograma tešku decu, vidimo decu sa titulama ili bez njih, sa novcem ili bez njega, vidimo samo decu. Ne vidimo ništa drugo, sem dece koja boluju od teške bolesti, bolesti neznanja. Ona ne znaju ko su, ne znaju šta mogu, ne znaju šta im treba, ne znaju tačno šta hoće, sem jednog – da budu sretna, a samo jedno neće – da budu nesretna. Međutim, deca ne znaju kako da budu sretna, deca ne znaju kako da ne budu nesretna. Ona samo strašno hoće da budu slobodna i da nemaju odgovornost. Deca strašno žele da ne moraju da rade, a da imaju mnogo, deca strašno žele da znaju, a da ne uče i strašno hoće da se ne pomeraju sa mesta, a da ih nevolja mimoiđe. Poput pesme koju mladi pevaju: “Bolje biti pijan, nego star”. To je nezrelost, to je nužna potreba da izbegne odgovornost, a stari će svakako biti, a ako su pijani stariće još brže, biće nesrećno stari, biće užasno stari i bespomoćni, biće potpuno samleveni i od njih neće ostati ništa. Ali oni pevaju sebi maha mantru: “Bolje biti pijan, nego star”. Zašto hoće da budu pijani? Zato što ne mogu da podnesu život ni ovako mladi, zdravi, puni snage i energije. A ako ne mogu da podnesu život mladi, kako će ga podnositi kad budu bili stari? I šta znači: “Bolje biti pijan, nego star”? Biti pijan sa idejom da ne valja biti star, a da je dobro biti pijan, znači imati strašnu ragu i dvešu, privlačnost i odbojnost i osećati strašan strah od smrti i prolaznosti. Biti pijan će vas samo na momenat sluditi, biti pijan će vam samo na momenat izbrisati svest i tako učiniti pritisak života lakšim. Život je strašan pritisak, ali nek mu je slava. Život je blagoslov, najveći blagoslov, jer ko izdrži, ko razume i ko se uspravi pod pritiskom koji život tovari na sve nas, taj je blagoslovljen. Onaj ko pritisak ne izdrži, mora da trpi posledice svoje slabosti i mora da trpi posledice svoga neznanja. On mora da boluje, on mora da pati, on ne može da nađe mir i ne može da prestane da vibrira od gladi, žeđi i straha, od rage i dveše. I to je stanje svih bića, to je stanje svake planete, svakog atoma, svake galaksije, stanje svake biljčice, travčice, mrava, svakoga čoveka.

Često se razgovara o tome kako stići do duhovnosti i govori da je duhovnost biti dobar, da je duhovnost biti nesebičan, misliti pozitivno, verovati da postoji nešto više, šire i trajnije od ovoga što vidimo, da je duhovnost verovati da postoji Bog i voleti Boga, da je duhovnost kretati se ka Bogu. Međutim, to sve nije duhovnost. Sve su to mogućnosti, sve su to stepenice ka duhovnosti, ali duhovnost nije. Duhovnost je samo jedno, duhovnost je advaita, nedualnost. Duhovnost je jog, stanje jedinstva, stanje celovitosti. Sve ostalo je kretanje ka duhovnosti. Postoji joga i postoje radža joga, bakti joga, gjana joga i karma joga. To su sve delovi krija joge, koja je po Patanđaliju kretanje ka jogi. A mi širom sveta, kretanje ka jogi proglašavamo duhovnošću. Ne, to nije joga, to je napor da bi se postigla duhovnost, a ako mislimo da je to duhovnost, onda nije ni čudo što mnogi misle da imaju duhovnost, a da se pitaju šta su za uzvrat dobili. Ja meditiram, to je duhovnost, a šta sam za uzvrat dobio? Ja radim pranajamu, imam molitvu, imam sankalpu, činim dobro, učim, čitam, razmišljam, posmatram, razvijam viveku, to je duhovnost i taj napor ne prestaje. Ili, trudim se da budem duhovan, taj napor ne prestaje, a opet kad ostanem sam sa sobom pred ogledalom, u određenim životnim situacijama zaplačem i zagrcnem se, umoran sam i gladan i još uvek osećam strah, nervozan sam, nemiran i konfuzan. Sve je to u dvaiti, u dvojnosti. Radža joga je u dvaiti, karma joga je u dvaiti, bakti joga je u dvaiti, sve što ima izraz ispred reči joga, ono je u dvaiti. Joga je samo jedna. Jog je stanje celovitosti, stanje jedinstva, jedinstva sa onim najodraslijim, najzrelijim, sa onim što je suštinska priroda svakog bića koje odraste. Izlaskom iz kosmičke materice, rodili smo se kao potpune neznalice u potpunom mraku. Odrastajući, terani pritiskom života da se snalazimo, od atoma, preko molekula i jedinjenja, pa sve do bića svesnih i kreativnih, naterani smo da se borimo za ono za čim plačemo, za srećom, za slobodom, za mirom, ljubavlju, harmonijom, za znanjem, za snagom, za zdravljem. A ono što radimo dok se krećemo ka tome koristeći stepenice ka duhovnosti, to nije duhovnost, već kretanje ka duhovnosti. To je krčenje puta kroz trnovitu džunglu ili prolazak kroz pustinju, da bismo stigli u oazu. Ali mi mislimo: “ja sam to, ja sam sada u oazi, ja praktikujem duhovne vežbe, ja sam duhovan”. Ne. Duhovan znači imati duha.

Šta kod nas znači biti duhovit? Ne možete biti glupi i duhoviti, ne možete biti prepuni želja i biti duhoviti, ne možete biti konfuzni i duhoviti. Morate imati određenu slobodu i određenu radost, morate imati određenu inteligenciju. Postoje različite duhovitosti za različite oblike života, ali suštinski morate imati nešto slobode duha, morate imati nekog viška, morate imati nešto što ume da se raduje, da se igra, da pleše, nešto što je slobodno, što je živo, što je višak, što vam ne treba za svakodnevnu potrošnju, što možete preliti na druge, što možete podeliti sa drugima, neki vaš doživljaj sveta. Odatle dolazi duhovitost. Duhoviti možete biti samo kada ste iznad situacije. Ne možete biti zgrčeni u situaciji i biti duhoviti. Duhoviti ste kada ste slobodni, a slobodni ste onda kada imate bar u određenom trenutku, na određenom mestu u određenoj situaciji osećanje celovitosti. Duhovnost je ta celovitost. Približavamo joj se kroz meditaciju, kroz joga sadanu u svim njenim oblicima, kroz molitvu, kroz sankalpu. Mi smo na krija jogi, a svaka joga koja ispred sebe ima bilo koju odrednicu, ona je u dvaiti. Kretanje ka jogi. Kada dodirnemo jogu, kada osetimo šta joga jeste, kada osetimo taj trenutak slobode, taj trenutak čiste slobode, čiste radosti, čiste lepote, čistog mira, čiste snage, čiste svesti, čistog zdravlja i harmonije, samo trenutak jednog od tih aspekata duhovnosti, ne mora svih zajedno, ne mora ni enormno – tog trena znamo da smo dotakli duhovnost. Taj trenutak oslobađa u nama mnogo energije, mnogo snage, radosti, ushićenja i anande, blaženstva. Bilo šta da taknemo od tog anand, znači da smo beskonačni, jer anand znači taknuti beskonačnost. Kako smo je takli, tako smo je probudili, a kako smo je probudili u sebi, tako smo je spoznali svuda oko nas. Kako smo je spoznali svuda oko nas kroz meditaciju na atmu, mi smo je osetili. Tada počinje duhovnost. Ona počinje kao radost, sloboda, širina, kao posebna vrsta snage, neugroženosti.

Šta znači “odraslost”? Znači da smo odrasli, znači da smo prestali da rastemo, da smo dostigli nešto što treba dostići i da smo postali to. Mi se svi nalazimo u procesu odrastanja, mi smo svi i dalje deca. Kada razgovarate sa ljudima, iz njih uglavnom govore deca, deca, deca. Neki to dete potiskuju, neki se obračunavaju s njim, ali pre ili kasnije, to dete zapišti iznutra, provali iznutra, poruši sve brane i pokaže koliko smo infantilni, koliko smo odrasli telom, a neodrasli kao ličnosti. I to je cela priča. Naš odnos prema detetu u nama, ključ je našeg odrastanja. To znači biti sam svoj roditelj. Kako izreka kaže: “Dete je otac čovekov”. To znači da nas je dete stvorilo onakvim kakvi jesmo i da smo mi proizvod deteta. Ali hajde sada da mi, sa onim delom koji nešto vredi u nama, sa vivekom, postanemo roditelj tom detetu. Hajde da mu kažemo: “dete”, da ga zagrlimo i ono će prestati da nam komanduje, da se bori za sigurnost i prihvaćenost u nama. Sve što vidite oko sebe, samo je infantilni nivo koji se plasira, kako na poslovnom, tako i na privatnom i ličnom planu. Retki su ljudi kojima možete direktno spomenuti infantilnost, jer je malo onih koji imaju odraslosti u sebi da mogu da prihvate infatilnost. Prihvatiti dete u sebi znači preuzeti odgovornost, brigu, ljubav i pažnju za to dete, tako da ono više nema potrebu da vlada našim životom, jer je nesigurno. A ako se bude osećalo sigurnim, dete će odrasti. Na kraju će dete nestati i ostaće samo odrastao, zreo čovek. Uzmite jednu svoju fotografiju iz detinjstva i napravite od nje mali oltar. Onda svakoga dana, ujutro i uveče, usmerite svoje sankalpe, molitve, zavete, bakti jogu, gjana jogu, radža jogu i karma jogu ka toj fotografiji i nazivajte sebe nadimkom iz detinjstva. Recite: “Ne brini ništa, ja te pazim, ja te čuvam, ja brinem o tebi, ja te volim i biće sve u redu. Ti mali, ti si moj, ja sam tvoj, ja te držim, ja te ne dam, sve je za tebe. Budi siguran da si prihvaćen, da si zaštićen, da te razumem, da ti ne sudim, da te ne poredim ni sa kim”. Nakon izvesnog vremena, primetićete promenu u sebi. Osetićete kako počinjete da se uspravljate, otvarate ramena, hodate pravo, imate deo slobode, deo snage. To dete u vama je ogromna energija, strašna emocija, a tu energiju i emociju oslobađate, ne čekajući da drugi to urade za vas. U duhovnosti, odrastao čovek treba da preraste dete u sebi, jer tek tada može da komunicira sa duhovnošću. Duhovna osoba je ona koja je potpuno i definitivno odrasla, koja je postigla potpunu slobodu od svakog neznanja, kao prvog izvora patnje, koja je postigla automatski slobodu od egoa, slobodu od rage i dveše i slobodu od straha od smrti, pet izvora patnji. Dete koje ništa ne zna, puno je egoa, koncentrisano je na sebe, puno je gladi, žeđi, rage, dveše i prepuno strašnog straha da će oko njega nestati ono što mu daje oslonac i sigurnost, da će izgubiti roditelje. Mnogi ljudi širom sveta komuniciraju po principu ucene, naročito pojedini roditelji sa decom: “neka, neka, ja ću jednog dana da odem, neću se više vratiti” ili “jednoga dana kad ustaneš, mene nema”. Siroto dete ne može da pojmi te reči, jer ga užasno plaši da će ostati bez roditelja, da će ostati bespomoćno, da će ostati bez zaštitnika. Mi ulivamo strah jedni drugim. Isto je i sa partnerima. Pretimo im razvodom, pretimo da ćemo naći drugog ili drugu, pokazujemo da ih poredimo i sistemom ucena, direktno ili indirektno, izazivamo u njima strah, jer kada ga izazovemo, automatski imamo nadmoć nad njima. Svi mi to radimo jedni drugima. Kada su prijatelji u pitanju kažemo: “nemoj da mi govoriš te stvari, neću te voleti, kazniću te na neki način, neću te više gledati, tražiću moje krpice nazad, neću ti dati ono što znam da jako voliš, uradiću nešto što ne voliš”. Mi sve to radimo jedni drugima. To postoji u svakoj kući, indiskretno, diskretno ili vrlo diskretno, zato što smo svi opsednuti sobom i gledamo da sve odnose, čak i one najpozitivnije, porodične, na neki način držimo pod kontrolom. Svako ima svoj sistem kako kontroliše druge. I što je čovek sposobniji, lakše razvija sposobnost kontrole. Pitanje je koliko to radi ego, a koliko zdrav čovek.

Jogi ima savršenu kontrolu. On takođe mora da vaga, da drži stvari u ravnoteži, ali njegova snaga proističe iz njegove čistote. Iz apsolutne čistote jogija proističe apsolutna sloboda i šta god da radi, sve je savršeno i najbolje što može biti u datim okolnostima i u datoj situaciji. I svako od nas ima slične situacije u životu, u kojima u nama dela dete ili potpuno odrastao čovek, samostalan, sa mogućnošću izbora, koji ne zavisi od drugih, niti od nečijeg mišljenja. Šta god da radi, kako god da radi i bilo za šta da radi, takav čovek stoji iza sebe, pred drugim ljudima i pred bogom. I taj nivo treba da dostignemo.

Duhovnost je advaita, jedinstvo. Purna, kompletnost. Ona se postiže čistotom. Čistota se postiže snagom, a snaga se opet postiže čistotom. Šta mi radimo kroz jogu? Jogom jačamo, da bi sa tim osećanjem snage, kroz vežbe: asane, pranajame, krije, meditacije, molitve i podignutu pranu u aktiviranim psihoenergetskim centrima u sebi, mogli da se osećamo bolje u vlastitoj koži i da bismo sa tim osećanjem snage u sebi, smirili različita negativna osećanja, kao što je, na primer, ljubomora. Šta je ljubomora? Ljubomora je osećanje da nas nešto ugrožava, a to što mislimo da ugrožava naše interese, mrzimo. Ljubomora je mržnja prema onome što nas ugrožava, a to znači da smo slabi. Nako ugrožava naš posed, partnera ili slično. Ljubomora je osećanje bolnog reagovanja na stresnu situaciju, na osećanje ugroženosti, na gubitak nečega, bez čega ne možemo da živimo. Šta je zavist? Zavist je takođe vrsta reagovanja na stresnu situaciju. Želeo bih da budem to i to, ali nisam, i svim sredstvima idem to da srušim, jer ne mogu da ga dostignem. Sve te reakcije dolaze iz naše nezrelosti, po sistemu poređenja. Od kako se rodimo, drugi porede nas, mi poredimo njih i svako ima svoje mišljenje. Međutim, takođe se dešava i da se osećamo sigurnijim i voljenijim od ljudi koji sebe ne smatraju duhovnim, nego od onih koji misle da su duhovni. Umišljene duhovne osobe vole da govore drugima šta treba da rade, kako treba da razmišljaju i kako treba da se ponašaju. Oni često ne vide i ne čuju druge ljude, već samo iznose svoje mišljenje, uprkos tome što druge ljude nedovoljno ili uopšte ne poznaju. Kao kad dete iznosi svoje mišljenje drugom detetu, a ovo drugo želi samo da se igra. Ljudi iznose svoja mišljenja bazirana na “detetu” u sebi, bazirana na vlastitim predstavama, na vlastitim kompleksima i proganjaju druge sa njima. Imaju potrebu da druge zatvore u zatvoreni prostor, pa da im govore, a da ovi ne mogu da pobegnu. Zbog čega je to tako? Zbog toga što mislimo da je duhovnost ono što mi radimo. Duhovnost nije to što mi radimo, duhovnost je ono što mi treba da postignemo. Duhovnost osećamo kada zaboravimo na sebe, kada zaboravimo na dvaitu i mislimo samo na druge. U duhovnosti čovek sreće čoveka i oseća neizmernu bliskost sa drugim čovekom. To razumevanje, taj trenutak zaustavljenosti, takav se trenutak pretvora u advaitu, u nedualnost. Duhovan čovek doživljava advaitu kroz drugog čoveka. Tada se muladara opušta, nestaje grč muladare, koji se može uporediti sa tvrdoglavim magarcem koji drži “ja i moje”. A kada se grč opusti, protekne energija kroz sušumnu, onoliko koliki je bio kvalitet onoga što smo činili. I mali delić toga što potekne direktno gore, bez prepreka, doživljava se kao trenutak bliskosti između dva bića u univerzumu. To je trenutak advaite. To je trenutak kada čovek čini nešto za drugoga, nešto krajnje čisto, krajnje ljudsko, u punom smislu te reči. U tom trenutku, on se diže iznad svog nemira, konfuzije, egoa, rage i dveše, iznad svojih strepnji, iznad svega i doživljava trenutak bliskosti. Ljudi mogu živeti elegantno i jednostavno, kada se dignu iznad svog egocentrizma, iznad svog intelekta i psihe, prane i tela, imena i prezimena To je duhovnost, duhovnost je advaita. Mi tome težimo u meditaciji, mi tome težimo u svemu što radimo. Zbog toga želimo duhovnost i reči mudrih, da bismo znali šta da eliminišemo i šta da razvijemo u sebi da bismo potpuno odrasli. Kada izrastemo iz potpunog neznanja, prolazimo kroz različite stupnjeve odrastanja i na kraju završavamo sa atma gjanom, brama gjanom. Završavamo sa tim ko smo i šta smo, sa krajnjom spoznajom. Zbog toga je drugi čovek most između neznanja i znanja, između advaite i dvaite, između konfuzije i harmonije, između ropstva i slobode, između haosa, ropstva i mira, između sebičnosti i ljubaznosti.

Advaita je jedina duhovnost, trenutak jedinstva sa sobom i sa svim. Sve ostalo o čemu se govori: budi dobar, čini dobro, ne čini loše, misli pozitivno i slično tome, samo je put ka duhovnosti. Važno je razumeti da duhovan put nije lagan, važno je razumeti da je to ozbiljna borba, jer je dete u nama zbunjeno i konfuzno, sa velikom energijom, snažnim emocije, dubokim neznanjem, velikim strahom, a sa tim nije lako izaći na kraj. Zato, kada sudimo jedni drugima na način koji nije kreativan i koji neće biti od prave pomoći, imamo ozbiljan problem. Činjenica da taj problem imamo svi, manje ili više, na ovaj ili onaj način, ukazuje na to da dete poredi dete, da dete sudi detetu i da dete ima predstavu o detetu. Onoga momenta kada taknete duhovnost, vi nemate više ništa ličnog, ni u jednom odnosu. Možete obavljati svaku darmu, ali u tome nema više ničega ličnog. Jogiju više nije lično ništa. Problem sa nama je što je nama sve lično. Apsolutno sve. Mi pokušavamo da uspostavimo duhovnost: “šta se mora raditi, a šta se ne sme raditi”. Pokušavamo da stvorimo šablone kako se nešto mora raditi, jer su nam šabloni neophodni kao orijentiri, zbog velike zbunjenosti i velikog neznanja u nama. Ali ni to nije duhovnost, to je težnja ka duhovnosti, a to je veoma bitno razlikovati.

Zato, svaki trenutak spajanja sa nekom suštinskom tatvom, podaruje veliku slobodu, snagu, radost, postaje potresno i čisto iskustvo, koje nam daje neizmernu veru u život, u čoveka i u duhovnost kao takvu. Jedino nas to može izdići. Anand, znači ono što nema kraja. Anahat, znači ono što je bez granica. Možemo ga iskusiti srcem ili kroz vlastitu svest. Možemo ga iskusiti emotivno sa potpuno nepoznatim osobama koje su samo prošle pored nas, prema kojima nemamo nikakav interes. To osećamo kada god uradimo nešto čisto, kada nekome pomognemo samo zato što je ljudsko biće, u momentu kad mu treba pomoć. Međutim, kada vide nekoga ko je bespomoćan i u nevolji, neki ljudi reaguju sa visine, a drugi reaguju uplašeno i u strahu da se to njima ne dogodi. Oni nemaju slobodu, ne osećaju ljubav i razumevanje za tu osobu Svaki trenutak u našim postupcima, bilo u svakodnevnom životu ili u meditaciji, kada možemo da osetimo advaitu i da prevaziđemo sebe, svoje nemire, svoje gladi, žeđi, rage i dveše i strahove i kada usmerimo taj tok prema drugom biću, a naročito prema najvišem, rezultiraće u svakim trenom, svakim delićem sekunde, osećanjem onoga što duhovnost jeste. Sve ostalo što radimo da bi do toga stigli, to je krija joga, kretanje ka duhovnosti.

Važno je razumeti da u različitim etapama svoga odrastanja, prolazimo kroz različite situacije. Radom na sebi, neke stvari prevazilazimo, neke se stvari oslobađaju, a neke počinju da se manifestuju. Pojedine stvari o sebi ne možete razumeti, dok ne dođete na određeno polje i ne stanete na njega, jer se tek u određenim situacijama, okolnostima i prilikama, počinju manifestovati vaše mane ili kvaliteti. Kao kada neko dobije određenu poziciju, izvesnu snagu i neke mogućnosti, pa počnu da se manifestuju njegove mane, a mi kažemo: “vidi kako se pokvario”. To nije istina. Ta se osoba nije pokvarila, ona je ista kao što je i bila, samo što sada slobodnije teče, ima osećanje snage, slobodnije teku unutrašnji impulsi koje je nosila u sebi. Takva je osoba ranije bila pri dnu ljudske i društvene lestvice, bila je pritajena i nije imala pranu, položaj, niti mogućnosti da skine poklopac sa sebe, da bi se manifestovalo ono što je unutar nje. To se događa sa svima nama. Ljudi koji rade na sebi i koji imaju pomaka u svojoj praksi, naprave jedan korak, njihova prana proteče, a sa njom proteknu i kvaliteti. Međutim, do određenog nivoa protiču i negativne stvari. Ovo se ne odnosi na pojedine stvari koje drugi proglašavaju negativnim, samo zato što čovek ima snagu, određenu slobodu i uvid i zato što više neće lako da igra igre koje drugi igraju. Pošto mi svi igramo u tom kolu, često ne damo jedni drugima da iz tog kola izađu, jer kolo ne voli da se osipa, kolo voli da raste. Bitno je razumeti da ljudi jedni drugima moraju dati pravo na različite stavove i pravo na različita stanja, pravo na odrastanje, pravo na nesporazume i greške, pravo na mane, da bismo sami mogli da izađemo na kraj sa njima. Nešto možemo razumeti, nešto možemo videti, ali se ni nad čim ne treba zgražavati. Zgražavamo se nad onim što nas plaši. Mi pokušavamo da ne sudimo drugima, krećemo se ka tome i pitanje je vremena kada ćemo u tome uspeti. U Bagavad giti je rečeno: “Svaki korak se računa i ništa nije izgubljeno”. Nijedan naš pozitivan napor nije izgubljen. Negativno se prevazilazi, negativno se karmički taloži kao deo iskustva, ali pozitivo ostaje trajno. Zašto? Zato što je pozitivno deo naše suštinske prirode i taj deo ne gubimo. Možemo ga izgubiti samo privremeno i na površini, dok dubinski moramo izgubiti sve svoje mane. Svako ko radi na sebi će, pre ili kasnije, izgubiti sve svoje loše osobine i mane koje proističu uglavnom iz neznanja i egoa, raga, dveša i straha od smrti. Pozitivne osobine, svaka pozitivna reč, svaka misao, svaki pomak u onome što radimo, ostaje trajni deo nas, iz prostog razloga, jer je to naša suštinska priroda. Pozitivno se na nas prirodno lepi, u jednom momentu prevladava u nama, a u određenom trenutku, prevladava takvom snagom da više ništa negativno ne opstaje.

Oslobađenje duhovne energije dolazi kroz advaitu. Kada radite sadanu, radite je sa ciljem da budete jedno sa tim šta radite i da uklanjate prepreke, nemire, razmišljanja i vritije koji vas u tome sapliću. Ako vas nešto suviše sapliće, posmatrajte o čemu se radi i vremenom ćete ga prevazići. To što sapliće ponovo dolazi od deteta. Posmatrajte ga kao dete, gledajte ga sa ljubavlju, gledajte ga sa pažnjom, gledajte ga kao što majka gleda dete dok radi svoj posao, kuva ručak ili nešto slično. Poput toga, i jogi u meditaciji kuva ručak, pravi prašad, mantrom i meditacijom na božansko, a istovremeno zna šta radi dete u njemu, šta radi um i pri tome nema osećanje nesrećnosti. Ne upliće se suviše u to, jer kao roditelj zna kolika je pamet deteta i zna da je priroda deteta nemir. Kada se taj roditelj u nama počne polako uspostavljati, uspostavićemo ravnotežu sa sobom, imaćemo unutrašnju komunikaciju i mnogo zdraviju spoljnju komunikaciju sa svetom. Imaćemo trenutke u kojima ćemo dati pravo svetu da bude onakav kakav jeste.

Drugi je faktor vreme. Problematično vreme nam omogućuje da ne budemo letargični, a kaže se: „dao ti Bog, da živiš u zanimljivim vremenima”, jer u takvim vremenima možemo videti svoje emocije, možemo videti svoje stavove, svoju radost, tugu, svoju mržnju, možemo videti svoja osećanja, koliko spoljnji svet može da nas uzdrma, koliko mu sudimo i ko je taj koji sudi. Nekim ljudima je potrebno samo samopouzdanje da postanu prekrasni i dragoceni za druge ljude, dok je drugima potrebno pročišćenje, jer imaju samopouzdanje, a nemaju pročišćenost. Takođe, postoji vreme koje je za nas karmički pogodnije i ako ga ne iskoristimo, kasnije shvatamo da se nešto desilo zbog nedostatka naše svesnosti, da je faktor vremena nepotkupljiv i da će vreme doneti i odneti sve, a da ćemo mi u međuvremenu nešto uraditi ili nećemo uraditi, da ćemo nešto zadržati ili ga nećemo zadržati. Kada vreme prođe, mudrima postaje jasno da su mogli više da urade. Mi možemo da diktiramo svoj život, ali pod velikim pritiskom vremena u kome živimo i pod okolnostima koje nas okružuju i onoga čime smo sebe okružili. Uravnotežiti različite želje i potrebe sa mogućnostima, najveća je mudrost. Zbog toga je ravnoteža tatva i fenomen koji se postiže jogom. Začkoljica je u tome što jogu ne možete postići bez ravnoteže, a ravnotežu slabije postižete bez joge. Joga sadane i vežbanje su aspekt koji omogućuje postizanje ravnoteže, koja je krajnji skok ka jogi, ka celovitosti i samospoznaji.

Advertisements

Greh i neznanje, joga i znanje

Pitanje greha i grešnosti je od beskrajnog značaja, a budući da je od beskrajnog značaja, beskrajne su i zablude u vezi sa njim. Kakav god bio odgovor na ovo pitanje, postojaće i druga strana medalje i šta god da se odgovori, postojaće jedno “ali” koje će nam u svakodnevnom životu pokazati drugo lice. Odgovor na ovo pitanje će nekoga će podići, a nekoga srušiti.

Greh postoji i ne postoji, jer apsolutno gledano, postoje samo znanje i neznanje. Znanje može da nas oslobodi svake sputanosti, svake ograničenosti, svake patnje, konfuzije i svakog grča koji su posledice grešaka koje smo činili, a te greške su posledice neznanja. Da li smo rođeni grešni ili to podrazumeva karme iz prethodnih života? Odgovor je u samom pitanju. Iz prethodnih života donosimo nivo vlastite svesti. Ta svest je opterećena našim postupcima, ti postupci su proizvod svesti iz koje su proistekli, a oni proizvode istu takvu svest. Mi smo vlastiti produkt, produkt neznanja i iz neznanja produkt zaključaka. Iz tih zaključaka o svetu i životu proističu naše misli, reči i dela, a iz tih misli, reči i dela umnožavaju se naše misli, reči i dela istog tipa. Po zakonu inercije, mi steknemo određeni zaključak o životu, ponašamo se u skladu sa njim i povlačimo poteze. Ako zaključimo da smo ovo telo ili ako zaključimo da smo samo atributi ovog tela, onda gledamo da radimo samo ono što odgovara tim atributima. Znači, ako smo muško ili žensko, onda ćemo se ponašati isključivo ko muško i žensko, ponekad ili najčešće, isključivo kao muško ili žensko. Ili isključivo kao pripadnici određenog naroda, određene religije ili ateisti. Ponašamo se isključivo u skladu sa osobinama koje naše telo nosi rođenjem, u skladu sa njegovim oblikom, bojom kože, pripadnošću određenoj klasi, kulturi ili civilizaciji. Kada zaključimo da smo to, što je neznanje, zaboravljamo da smo pre svega ljudi i tog momenta postajemo inteligentne životinje koje služe svom egou, pokušavajući da zatrpaju osnovne i elementarne gladi koje su utemeljene u bazičnim principima života, poput zakona o održanju jedinke i zakonu o održanju vrste.

Neznanje je najveća bolest i s tom bolešću je najteže živeti. Ona je rak, koji razdire kompletnu ljudsku zajednicu i svakog pojedinca. Naše karme su delići te bolesti, tog mraka koji izjeda kvalitet našeg života i, u isto vreme, kvalitet života onih oko nas. Mi ne možemo biti nesretni i činiti druge sretnima. To ne funkcioniše. Niti nas nesretni mogu činiti sretnima. Ni to ne funkcioniše. Međutim, iako tu bolest neprekidno nosimo, imamo mogućnost da kroz razumevanje, kroz iskustvo i sticanje viveke, ispravnog razlučivanja, počnemo polako da razumemo poluge života koje vladaju u nama, koje vladaju našim telom, košama, praničnim telom, našim emocijama i intelektom. Tada možemo da razumemo kako čitav sistem funkcioniše, odakle nas nešto gura, kuda nas nešto vuče, koje su to veze, lanci, uzice, pritisci, ideje, privlačne i odbojne sile, koje vladaju našim životima. To su karmički pritisci iz prošlosti, navike duboko ukorenjene u svakom pojedincu, a preko pojedinaca ukorenjene u pojedinim ljudskim zajednicama. Oni vrlo dramatično pritiskaju svakoga da postane deo te inercije, jer se u njoj sa svim tim nekako snalazimo i ne pitamo više koliko košta. To je stanje civilizacije na čitavoj planeti.

Da li smo grešni zato što smo takvi rođeni? Nismo. U jogi izraz greha suštinski ne postoji, ni izbliza kao u hrišćanstvu i na Zapadu, već postoji izraz “greška”. Greške ponekad izgledaju veoma dramatične, međutim kada pogledamo beskrajno polje postojanja, taj beskrajni ciklus postojanja u kome smo svi bili žrtve ili zločinci, lovci ili lovina, onda vidimo da smo kroz sve prolazili bezbroj, bezbroj, bezbroj puta da bi se polako filtrirali iz nižih oblika postojanja, bežeći od patnje, bežeći od toga da budemo ulovljeni. Razvijali smo određene osobine da se spasemo od patnje, od propadanja, od smrti, gladi, žeđi i sličnog. Došli smo do ove tačke kada možemo polako da razlikujemo dobro od zla. Kako možemo biti grešni, ako smo proizvod nečega što dovoljno ne poznajemo, ako nismo voljni proizvod sebe samih, ako nismo sebe napravili svesno i namerno, tačno znajući šta radimo? Mi to nismo napravili.

A kakav je odgovor na pitanje: da li su namerne greške svesne i da li su gresi? Da, jesu. Onaj ko je sa namerom napravio atomsku bombu, svesno znajući šta radi, pripremao je, bacao i ubio stotine hiljada ljudi, od toga ne može pobeći. Kada se kao deo jedinstva suočite sa tim jedinstvom i kada shvatite šta ste uradili vašim bližnjim, osećate kao da ste to uradili sebi samima i hvata vas užasavajuća panika, hvata vas neizmeran užas koji vam potpuno samelje svest i tada živite u mraku vlastitog pakla zbog onoga što ste učinili. Ali, i iz tog pakla se izlazi, kao što se izlazi iz raja. Kako je to jedan jogi rekao: “Raj nije mesto, već stanje uma”. Raj i pakao postoje samo u našoj svesti, oni su u prostoru našeg bića, u fenomenu našeg bića, neograničeni prostorom i vremenom. Raj i pakao možemo imati unutar svoga tela, izvan ovoga tela, ali unutar istog vlastitog fenomena. Izvan ne postoji ništa, osim principa i zakona, kosmičkih principa, kako kosmos, kao univerzum i varijanta jednog te istoga funkcioniše. Sve što radimo protiv jedinstva, radimo protiv sebe samih. Međutim, kako da radimo za druge, kada smo i sami gladni, kad smo takođe ugroženi i kada svi drugi funkcionišu po principu “ja i moje”. Ponekad je čovek pod velikim pritiskom, jer sa određenim životnim stavom može biti potpuno osiromašen, potpuno ubogaljen, opljačkan i ismejan. Kao što izreka kaže: “dobar i lud su braća”. To znači da ćete, ako se nerazumno ponašate, kao biće iz jedinstva koje svoj život projektuje samo na druge, a sebe zaboravlja, morati da platite surovu cenu takve greške, jer ćete propasti, a drugi se neće mnogo obogatiti od onoga što ste im dali. Možete dati samo od svoga viška, a koliko je on velik, to je stvar koju sami procenjujete i ne može je proceniti niko drugi do vas. Čovek ima elementarne potrebe, a kada idete ispod njih, direktno ugrožavate svoj život, svoj status, a od toga niko sreće nije video. O čemu se ponovo radi? Samo o nivou razumevanja života, o nivou razumevanja šta život predstavlja, šta život jeste i kako se snaći u životu. Mi smo prisiljeni da se snalazimo, a da to snalaženje, u isto vreme, ne bude isključivo egocentrično. Mi se moramo baviti svojom egzistencijom, a da to, koliko je god moguće, ne bude na račun drugih. Jer svi pripadamo jednome iz koga sve proističe. Ono je naša prana, naš život, ono iz čega je naš život proistekao i čemu će se vratiti. Uz put se batrgamo, koprcamo, hvatamo za razne slamčice, uspešno ili neuspešno, na vetrovima i okeanima života.

Sa visokim stepenom duhovne realizacije, jogiji znaju da su karme beskrajne, da se ne možemo osloboditi tamnih mrlja i flekica koje se vezuju za ego, preko neznanja za ragu i dvešu, za volim i ne volim, sviđa mi se i ne sviđa mi se, straha od smrti i iščezavanja, straha od gubitka itd. Jogi poznaje te vrlo vrlo suptilne nivoe i više se ne bavi svojim karmama, već svoj život usmerava ka višem cilju i molitvama za njega. Onog momenta, kada najiskrenije i pripadne tom beskonačnom kosmičkom svetlu, onome što može da raščisti karme, tog momenta njegove molitve bivaju uslišene. Samo to svetlo može da ukloni tamne mrlje u zonama naše svesti, koje su ponekad kao semena, ali koja i nakon hiljada i hiljada godina mogu početi da klijaju, da grade stabljike i ponovo postepeno da izrastu u šumu. Jogi zna da sva njegova semena nisu spržena, da su u suvoj zemlji, ali da je ponekad dovoljno i nekoliko kapi da padne na njih, pa da iznikne ono što ne zeli: raga i dveša, želja ili odbojnost. Samo tamo gde dođe svetlo, tama iščezava. Karme se razrešuju razumevanjem samog života. Kada napravite grešku u saobraćaju, nadate se da neće biti previše skupa, jer se stvari ponekad događaju kao zbir neverovatnih koincidencija. Ono što izgleda gotovo nemoguće, može postati moguće, jer to što mi nešto ne znamo, ne znači da se ranije nije dešavalo mnogo puta. Ono što izgleda neverovatno, što se može dogoditi jednom u milijardu puta, ipak se može desiti. Jogi želi da očisti i poslednje seme karmi.

Priča o grehu u jogi ne postoji. U jogi postoji samo znanje i neznanje. Kod prevazilaženja neznanja postoje dva puta: inteligencija mozga i inteligencija srca. Inteligencija mozga nam je prepoznatljiva, dok je inteligencija srca veoma specifična. Inteligencija srca je intuicija. To je direktna sposobnost da se komunicira sa nečim što ne možemo racionalno da kontaktiramo. To znači: ne vidimo ga, ali osećamo da postoji, osećamo da je tu i komuniciramo sa njim kroz srce. Postoje ljudi koji ne mogu da objasne mnogo, koji ne mogu da nam nacrtaju o čemu se radi. Oni se pominju kroz istoriju, a češće se radi o osobama ženskog pola, koje kroz srce direktno mogu da komuniciraju sa božanskim, beskrajnom jednostavnošću, beskrajnom lakoćom i otvorenošću. To je inteligencija srca. U razgovoru sa takvim osobama, nema mnogo inteligencije u zapadnom smislu reči, nema intelekta, već postoji unutrašnja inteligencija srca kojoj ne trebaju nikakvih objašnjenja, kojoj ne trebaju nikakve reči. Drugi ljudi oko njih mogu da ne vide ništa, jer cela priča između njih i božanskog ide direktno i isključivo kroz srce, koje je beskrajno jednostavno i kome se događaju neverovatne stvari. Postoje dakle, dva načina, dve mogućnosti da prevaziđemo karme i greške iz prethodnih života, da ih ne ponavljamo i da pročistimo svoju svest, da bi nam ona, zavisno od toga koliko je pročišćena, pokazala šta smo mi u stvari. Ta svest će nas dići iznad straha i iznad gladi, jer će nas dići iznad neznanja. Kada nas digne iznad neznanja, dići će nas iznad sebičnog egoa i ostaviti zdrav ego, sa kojim ćemo moći da radimo na očuvanju svog zdravog života i zdravog mesta u društvu, bez egocentričnosti, opsednutosti sobom, gladi i žeđi preko svake mere, otimanja i obračunavanja sa drugima u svetu.

U shvatanju pojma greha prave se greške u odnosu na suštinska, izvorna učenja, pa je ključno pitanje da li postoje i koliki su živi sila, živa snaga i živo učenje koji nas mogu vraćati sa stranputica. Svaki duhovan čovek teži da komunicira sa nekim centrima duhovnosti, a prirodno je da u njima, zbog neznanja, postoje izvesne devijacije, jer ljudi pokušavaju da boga i principe prevedu na jezik, rečnik i slike, principe i šeme ponašanja koje poznaju. Tada sve ponovo svode na ljudski nivo i potpuno gube božanski, jer ne mogu na pravi način da dovoljno razumeju božansku suštinu i fenomen božanskog. Zbog toga prelaze iz advaite u dvaitu, iz nedualnosti u dualnost. Suštinski, svaka je izvorna religija, u svom dubokom korenu, utemeljena u advaiti, nedualnosti. Mi kasnije od nje pravimo dvaitu, dualnost. Ono što je za nas šansa, to je živo svetlo koje nam može pomoći da izbegnemo dvaitu, da izbegnemo dvojnost, da razumemo šta se stvarno događa i da se ne bavimo suviše drugima. Religije lako postaju dogmatične, delom zbog ljudi koji nemaju pravo znanje, već intelektualno koje su stekli u školama. Oni ne mogu da podare drugima pravo znanje, ne mogu da razreše određene karmičke mrlje u pojedincima, već mogu na grub način da se bore protiv grešaka koje ljude prave, proglašavajući ih grehom. U isto vreme, pričama o raju i paklu, pokušavaju strahom da spreče ljude da čine neprimerena dela. Sve religije su iskonski potekle od svetaca, od ljudi jasne vizije onoga o čemu su govorili, onih koji su imali manji ili veći kontakt sa realnim duhovnim nivoima. Kasnije je to znanje prešlo drugima u ruke, polako se odvajalo od samog izvora, od duhovnog iskustva i potom prirodno i neminovno pretvorilo u dogmu. Pretvorilo se u dogmatske emocije, dogmatske intelekte, jer više nije bilo kontakta. Međutim, u svim religijama i danas postoje pojedinci, naročito u monaškim redovima, koji teže izvornoj duhovnosti, koji razumeju reči svetih spisa, koji živeći u skladu sa njima, živeći u molitvi i veragji, i danas mogu da iskažu velike istine, prave istine, na način kojim ih danas možemo razumeti. Ako se otvorimo za advaitu, videćemo da se u religijama može videti i čuti mnogo lepog, ali i mnogo zapakovanih lažnih ideala, mnogo dvaite i mnogo bremena koje se tovari na ljudska pleća, što je opet proizvod neznanja. Kada čovek ode sa duhovnog mesta, nastaje mnoštvo tumačenja o onome o čemu se govorilo. Dogme postoje u svim učenjima, kao i tendencije da se u jogi prave dogme od izvesnih nivoa joge, naročito onih koje ne razumemo i koje pokušavamo da koristimo u lične svrhe, da bi se snašli u vlastitom životu, u svojim karmama i situacijama u kojima se nalazimo, na najbolji mogući način. Na svu sreću, postoji veličanstveni razbijač dogmi, a to je stvarnost, život sam. Život dođe i polupa u param parčad sve naše dogme, sve naše predstve. Dogme su konfuzije u glavi, a jedan se deo ljudi emotivno uživljava u lažne intuicije, želeći da izbegne vlastitu patnju. To su emotivne dogme. Postoje i intelektualne dogme, kada uobličavamo svoju životnu filozofiju u skladu sa vlastitim željama i potrebama i kada izvrćemo reči, postajemo gluvi za istinu i prihvatamo ono što nam u tom trenutku odgovara. Pritisak dogmi može razviti ozbiljne komplekse i ozbiljne frustracije u ljudima, naročito kada je reč o dogmama o grešnosti, sveopštem grehu protiv koga se ne može ništa i okajanju grehova, a da pri tome ne postoji ni elementarnu predstavu o poreklu greha, njegovoj pravoj prirodi i mogućnostima razrešenja. Ponekad sa najboljom namerom, religije uspevaju da potpuno razoružaju čoveka, da ga učine bespomoćnim, očajnim i izgubljenim, jer mu oduzimaju svako samopouzdanje, svaku moguću šansu za razvoj u približavanju onome što leči sve rane, što uklanja sve greške i sve mrlje iz naše svesti. Isto se dešava i u jogi, iako to joga ne radi. Nekima koji suštinski nemaju veze sa jogom, joga postaje dobra zaleđina da rade neke druge stvari koje na jogi nisu učili i čime se joga suštinski ne bavi. To ih može dovesti u gotovo bezizlazne situacije, jer se radi o zbunjenim umovima, neznanju i nesreći koju takve osobe same prouzrokuju. Svaki izgovor, svaka rečenica može postati dogma. Dogme možete pokupiti i na jogi, ali ne od joge, jer se jogom život izdiže iznad njih, gubi se potreba za njima i više se ne prave karmičke greške, koje su u dvaiti, dualnosti.

U duhovnosti je bitna duhovna disciplina. To znači jog – sabrati se. Sve je moguće prevazići, i najgore karme se mogu prevazići kada spoznate šta radite, zašto radite i kad spoznate šta nećete, kada dobijete unutrašnju motivaciju, intuiciju ili spoljnu inspiraciju da se okrenete nečem apsolutnom. Tada prestaje čežnja za relativnim i tada čežnja za apsolutnim rastače sve naše karme. Sve naše karme su nastale u dvaiti, u dvojnosti, sve, i samo advaita, nedualanost može da raščisti naše karme. Advaita počinje polako da se budi u nama na dva vačina: joga sadanom, kada se polako približavamo centru vlastitog bića i suštini koja je božanska ili kada svojom žudnjom direktno idemo kroz božansko ili ka božanskom. Odnos srca i intelekta je jedan par, jedan dvojac sa kormilarem koji je najefikasniji i koji može naše karme u potpunosti da rastoči. Onog trenutka kada steknemo iskustvo božanskog, onoga što uklanja tamu i neznanje, tog momenta smo na odskočnoj dasci, tog momenta smo u stanju da sa odskočne daske preskočimo sve što postoji, ako imamo dovoljnu brzinu i dovoljnu težinu. Šta znači brzina? Brzina je ono kako ste sebe zaukali, u kom pravcu ste krenuli, to je masa puta ubrzanje i to će vam omogućiti daleke domete i daleke skokove. Moguće su i postoje faze da se pred fenomenom božanskog kidamo i raspadamo od karmi, ali je odnos između božanskog i čoveka odnos pripadanja, u kome čovek ne zna, a bog zna, u kome je bog izvor, a čovek ogranak i taj ogranak, ta iskra iz tog velikog ognjišta kosmičke istine i kosmičkog ishodišta ima pravo da se vrati, ima pravo na celovitost. Okretanjem ka advaiti, okretanjem ka purni, ka celovitom, ka suštini, ka onom što se više ne može podeliti, u kome više ne postoje dva već samo jedno, apsolutno rastačemo sve karme. U svim religijama u istoriji civilizacije postojali su primeri da su pojedinci naglo i krajnje efikasno prevazilazili svoje karme, shvatajući užase i gluposti koje su počinili, okretajući se božanskom sa istom onom žestinom, istom onom energijom kojom su radili iste užase i gluposti. Neki od njih su postali veleki mudraci i sveci koji su za sobom ostavili dela kojima se i danas mnogi inspirišu. Sve je moguće. Lepota je u tome što je sve moguće od momenta kad je to moguće u nama, kad je u nama nešto sazrelo. Tog momenta lako dostižemo ciljeve svoga napora.

Postoji samo jedna osnova na kojoj čovek odrasta, samo jedan temelj – preuzeti odgovornost za ono što ti radiš. To je jedini način da se odraste. Izbegavanje odgovornosti uvek završava loše po nas, loše po druge i loše po one koji zavise od nas. Kada preuzmemo odgovornost za sebe, od tog momenta počinjemo polako da kidamo karmički lanac koji nas povezuje sa ovim košmarnim svetom. To počinje određenom vrstom discipline, menjanjem loših navika. Neznanje je sveprisutno, ono je svuda, ono je u našim glavama. Bitno je preuzeti odgovornost za vlastiti život i za ono to nam se događa. Pri tome, ako udružimo svoje snage sa božanskim, kroz molitvu i meditaciju, sve postaje neuporedivo lakše, jer se proširujemo i dižemo, a kako se dižemo iznad sebe, tako prevazilazimo ograničenost doživljaja o sebi, izlazimo iz čvorova, kaveza i pećina unutar sebe i, u isto vreme, počinjemo sa visine da sagledavamo lavirint života. Tada stvari postaju prepoznatljive i sve postaje neuporedivo jednostavnije i lakše. Tada se mogu sagledavati i karmički lanci, a što se više podižemo možemo bolje da sagledamo, dugoročnije procese uzroka i posledica.

O duši nakon smrti

Između telesnog nivoa postojanja i, uslovno rečeno, astralnog postojanja ili postojanja samo na nivou psihe oslobođene tela, koja je u tom trenu osakaćena za telo koje joj je oduzeto, nalazimo se u zbunjujućem stanju, jer za života nismo razvili svest i sposobnost kontakta sa vantelesnim stanjima. Za nas je takvo stanje zbunjujuće i šokantno. Težnja da se vratimo u svet tela, nije tolika da bi se vratili u čula, jer su ona dramatično izoštrena, već da bi se vratili u telo kako bismo mogli da povratimo krija šakti, sposobnost delanja. Tada je od velikog značaja kako se ponašamo, koliko dramatično, sa koliko užasa i bola, jer se užas i bol prenose kao nešto zastrašujuće i na samu dušu, bilo da je ona u komi, kada još uvek postoji veza sa telom, bilo da je već prekinula vezu sa njim..

Zbog toga postoji mnoštvo uputstava u zemljama koje imaju bogatu meditativnu tradiciju, tradiciju postojanja velikih oslobođenih duša, koje poznaju igru života i smrti, odnosno da su čin smrti i umiranje, samo prelaz, a ne kraj života, jer život uzima drugi oblik. To je međufaza određene spoznaje i dalji karmički nastavak putovanja. Panično zastrašeno ponašanje živih sa kojim je duša još uvek jako vezana, dušu zbunjuje i obezglavljuje, jer ogromna većina ljudi na ovoj planeti nema nikakvo iskustvo razlikovanja duha i tela, već ih identifikuje i to stanje ne može da razreši lako. Samim činom oslobođanja od tela, ne možemo umreti niti biti oslobođeni, jer nemamo takvo iskustvo, a strah od nepoznatog, konfuzija koja nastaje na tom nivou funkcionisanja, dramatično je povećana panikom zbog dramatičnog ponašanja, bola, užasa, patnje i zapomaganja onih koji su ostali živi, a sa kojima je pokojnik ili onaj ko je u komi bio u vezi za života. Oni su mu orijentir i oslonac, jer drugi orijentir i dalji oslonac nema.

Jogi dalji oslonac i dalji orijentir ima onoliko, koliko je svojom meditativnom praksom razvio sposobnost očuvanja svesnog stanja u različitim nivoima svesti, na primer u stanju dubokog opuštanja ili u meditaciji kada se izdizao iznad različitih uobličenja svesti, preuzimajući oblike na mentalnom planu, koje nazivamo vritijima, a da se nije identifikovao sa različitim talasima. Jezero iz koga izviru talasi je jezero određenog stanja svesti u kome trenutno boravimo i iz koga talasi nastaju. Jogi se ne identifikuje čak ni sa pojedinačnim jezerima niti sa delovima okeana iz kojih se trenutno podižu talasi, zbog promene pritiska ili vazdušnih struja. Ljudi tu mogućnost nemaju, jer ne poseduju meditativno iskustvo, a ako ga nisu razvili kroz svoju veru u postojanje božanskog, kao nečega što prevazilazi smrt, što je izvan smrti, što je veće i smislenije od nje, odnosno što osmišljava i samu smrt, ako nisu razvili znanje o tome, takve duše nemaju oslonac. Pored toga, jogi ima oslonac i u mantri, pošto je mantra u isto vreme i znanje i ljubav prema božanskom. Mantra nam govori advaitu, s jedne strane, i uvek govori da smo atma, da nismo samo ovo telo i povezuje nas sa paramatmom, sa božanskim. Bez obzira koji je aspekat naše prirode snažniji, on će mantrom uspeti da se izdigne iznad traume nakon smrti, iznad takozvanih stanja bardoa, nivoa svesti nakon smrti, kroz koje duša, ili bolje rečeno svest, mora da prođe. Oni koji to ne spoznaju za života, oni će nakon smrti spoznati i šta je mantra i šta je božansko, jer je ono, osim onoga što je nama prepoznatljivo i vidljivo, i naš oslonac, ljubav, milost, snaga i mudrost, uobličena svetlost i okean svesti i svetlosti u kojima se čitava ova igra odvija.

Kroz mantru i joga sadanu, omogućujemo sebi da nakon smrti ne zapadamo u ćorsokak, ne zapadamo u stanje konfuzije. Kada su u pitanju meditanti, najbolja metoda je ponavljanje mantre, jer kroz mantru podsećamo dušu na njenu vlastitu prirodu. Ako sama duša nije mogla dovoljno da zaživi mantru za života, što se uglavnom dešava, ali je ulagala određeni napor u to, dotadašnje ponavljanje mantre će joj vratiti mogućnost da maksimalno iskoristi vritije i duhovne samskare koje je pokupila kroz sadanu. To je ono što ide sa nama, u meri u kojoj smo uložili truda u to. Mantru je dobro ponavljati i u prisustvu osobe koja je između života i smrti kao što je koma ili je prešla prag smrti, ali nije oslobođena, ne u smislu mokše, nego u smislu da ta duša nije slobodna da nastavi svoje dalje putovanje, jer joj je potreban određeni broj dana, određeni period da se snađe. Radi se o prelaznim periodima, jer ne postoji period u kojem padnemo iz jednog stanja u drugo, već prelazna stanja, poput onih između sna i budnosti, kojih nismo svesni, ali koja traju određeno vreme, poput procesa buđenja kroz koji prolazimo. Mi nismo budni u jednoj sekundi. Postoji spavanje bez snova, zatim spavanje sa snovima, pa tek onda spavanje u kome sanjamo i postajemo pomalo svesni da sanjamo. Zatim sledi stanje svesnosti o spoljnjem svetu, da bi na kraju izašli iz sveta snevanja i ušli u svet stvarnosti preko čula, otvorili oči i svesno ušli u njega. To je proces koji se odvija. Tako se odvija i proces nakon smrti i na izvestan način, mada ograničeno, i proces unutar same kome. Zbog toga je bitno prisustvo nekog ko je zaista duhovan, prisustvo nekoga ko ima duhovan stav, osobe koju ne savladavaju lako panika, užas, konfuzija i koja može svoj bol, koliko toliko da pretoči u ljubav i zahvalnost osobi s kojom se oprašta. Ljubav i zahvalnost su oblik svetlosti, oblik blagoslova, oblik podrške i način na koji podarujemo određenu vrstu stabilnosti, poverenja i vrstu topline, svom tom grču koja se događa duši u prelaznom stanju, da taj grč polako prevaziđe. Naše osećanje sigurnosti, naše osećanje topline, ljubavi, osećanje da se ne događa ništa samo po sebi tragično, već samo drugačije, duša može da primi direktno. Oni koji su bili u kliničkoj smrti, mogli su to direktno da iskuse, a zavisno od stepena kliničke smrti koju su doživeli, da iskuse direktno sposobnost komuniciranja sa spoljnim svetom. Ta sposobnost je daleko iznad ove čulne. Čulna barijera je otpala, grubi impulsi više nisu bitni i direktno primamo misao, emociju u njenom prirodnom stanju od svakoga ko je prisutan.

Tako funkcionišu i sidiji. Oni funkcionišu u bićima koja imaju sposobnost funkcionisanja na finijim nivoima i mogu da prime informaciju na njenom suptilnijem nivou. To se menja unutar same osobe, u toku dana, u toku godine. Trenuci mogu da dođu i odu, a takva iskustvo imaju jogiji u trenucima velikog mira, velike sabranosti, uronjenosti u duhovne aspekte bića. Njima se javljaju fenomeni, koji se nazivaju sidiji, natprirodne sposobnosti, iako uopšte nisu natprirodne, već veoma prirodne, samo se događaju veoma retko. U trenutku smrti je važno da donesemo ljubav, donesemo mir, donesemo osećanje sigurnosti i osećanje da se ne događa ništa tragično, jer, ako mi smrt doživljavamo tragično, prenećemo to i na osobu koja je izvan tela ili je napustila telo, ali u kojoj životna nit i dalje drži njenu dušu i telo u nekoj vezi i jedinstvu.

Treba razlikovati pojam duše i pojam atme, a to mnoge zbunjuje. Duša je điv atma. Điv atma se manifestuje kao ličnost za života, a kao čista psiha, ono što smo od sebe izgradili na psihomentalnom planu, nakon smrti. Mi smo za života jedinstvo tela i psihe, što čini određenu ličnost. Nakon okončanja života telo otpada, ličnost kakvu smo poznavali prestaje da funkcioniše kao veza tela i psihe (ne duha) i ostaje samo psiha. Ta psiha ima neuporedivo šire kretanje, neuporedivo šire potencijale, samo što gubi sposobnost delanja. Međutim, ona takođe ima svoj proces razumevanja, ona takođe mora da prođe kroz određene etape, da ih prepozna i upozna, jer je ograničena psihičkim stanjem, psihičkim kvalitetima điv atme, ličnosti koja je proživela život upakovan u fizičko telo. Ta duša može neuporedivo više nego što je moglo telo sa jedne strane, ali više ne može ništa od onoga što je moglo telo. Ograničena vlastitim samskarama, vlastitim znanjem, iskustvom i vlastitom širinom, ona prolazi kroz različita stanja i karmički odlazi u one privremene boravke kojima pripada stanje njene svesti.

Za razliku od jogija koji rade na sebi i razvijaju određena duhovna iskustva za života, ljudi sa iskustvom joga sadane su nakon smrti manje zbunjeni, iako ako nisu direktno oslobođeni. Oni tada, kao što su naučili u mnogim kriznim stanjima, ostaju sa mantrom, jer mantra ne spada u fizičko telo, mantra ne spada u instrumente delanja, niti u instrumente spoznaje. Mantra ne spada u deset čula, mantra ide s nama kao deo naše prirode, doslovno kao deo našeg karaktera, kao deo naše svesti, na kojoj smo radili veoma intenzivno za života. Onoliko koliko smo razvili duhovnih iskustava za života, toliko ćemo lakše razumeti šta se zapravo događa, brže ćemo se snaći i nećemo zavisiti o toga šta drugi koji su nam bili bliski rade u vezi sa nama, koliko plaču, skaču u raku, čupaju se za kosu ili ostaju mirni. Nećemo zavisiti mnogo od toga, to nas neće značajnije uznemiravati i drmati. Takva je duša neuporedivo slobodnija, daleko manje zazire od nivoa svesti koji sadrže više svetlosti, jer sve što živi u nekom neznanju, plaši se svetla, istine, plaši se stvarnosti. Mi tu ne možemo uraditi ništa, to se odvija karmički. Kroz ponavljanje mantre, molitvu, stečeno znanje o božanskom i iskustva, mi nakon smrti nailazimo na neuporedivo manje prepreka. Neki pojedinci za života mnogo rade na sebi duhovno, a činom smrti se oslobađaju, jer su poslednje zapreke koje su za njih postojale bile povezane za funkciju tela, status, određeni način rada i funkcionisanje. Onoga momenta kada telo otpadne, takva duša ima šansu da pređe direktno u mokšu, jer joj je telo bila poslednja zapreka. Ta duša pravi prelaz od đivatme ka atmi direktno. Ona je mogla da živi kao duša još na ovoj planeti, ali nije mogla da živi kao čista atma. Međutim, činom uklanja tela kao poslednjeg izvora ograničenja, ona postaje čista atma, ta duša postaje neograničena. U tom procesu, svako od nas prolazi tačno kroz ono što mu sleduje na osnovu toga koliko je duhovnosti, duhovnog razvoja, duhovnog napora, razumevanja i ljubavi za božansko postigao za života. Zbog toga je bitna mantra.

Veliki broj ljudi koji ponavlja mantru nije u stanju da sa mantrom za života postane đivanmukta, oslobođen za života, nije u stanju da postigne visoke duhovne domete, Mi živimo obične živote i u njima odvajamo određeni deo dana za svoju duhovnu sadanu, a ostatak dana bi, kada god možemo, bilo dobro da imamo ađapa đapu, spontano ponavljanje mantre. Jer u momentu kad napuštamo telo, nastaje zabuna: Šta sam ja? Ko sam ja? Šta se događa? Kuda idem? Tada vidimo ljude oko sebe koji se različito ponašaju. Jedni će nas strašno razočarati, jer će jedva čekati da umremo da bi nam uzeli imovinu, drugi će užasno očajavati i to će nas pogađati kao nož u srce, neki će nas gađati nožem u leđa. Mi sve to vidimo, pokazivali to oni spolja ili ne, tačno znamo šta ti ljudi misle, jer shvatamo da naša svest više nije ograničena čulima, već da direktno komunicira sa stanjima drugih. Onoliko koliko smo uspeli da ovladamo mantrom, molitvom i steknemo iskustvo o božanskom, toliko ćemo uspeti da olakšamo svoj prelaz i učinimo ozbiljniji pomak. U isto vreme, takvi su ljudi za života u stanju da snagom svoje molitve, snagom svoje sankalpe, snagom svoje ljubavi, snagom svoje misli, uspostave kontakt sa drugom dušom, bilo da je ona blizu njih u komi, bilo da su kraj nekoga ko je umro ili su udaljeni od njega. Mentalna snaga takvih ljudi je velika. To je pitanje dometa. Koliki je naš domet, zavisi od manipure, anahate, višudi, sahasrare, zavisi od toga koliko možemo da se proširimo, odnosno koliko možemo da rasprostremo svoju svest.

Paramatma

Advaita mantre poput – om, so ham, om soham, smiruju um, podržavaju svest, transcendentiraju vreme i prostor i postaju oslonac i direktni tok samoosvešćenja. Jastvo je poput beskrajnog okeana, bez obale, bez dna i bez ostrva. Kada ga sagledaš, ako si voda postaješ deo njega, a ako si bilo šta drugo osetićeš paniku od utapanja. Potpuno prevlada strah da ćeš u okeanu izgubiti svoj identitet kapi i sa olakšanjem se vraćaš u svoje nemirne, ali prepoznatljive reke ili ustajale bare.

Paramatma, neprolazna, nepromenljiva istina oslobađa svake patnje, jer nam otkriva nepovredivi i besmrtni deo nas. Ta jedna – ali nazivana brojnim imenima – istina, ima brojne aspekte svoje veličanstvenosti koji čine raskošnu paletu snova i ideala čoveka. Jedan od tih aspekata je i lepota. Neopisiva, čista, ushićujuća, neizmerna lepota. Svaka lepota je utemeljena u svojoj funkcionalnosti. Što je neki fenomen funkcionalniji utoliko je lepši. Samo je stvarnost istinski lepa. Oni koji su zaljubljeni u istinu lako će proći kroz niže nivoe istine o sebi, o svojim slabostima, kompleksima i manama. Oslobođeni straha od istine svoje ličnosti oslobođamo se u istini svoga jastva.

Paramatma

Advaita mantras like – om, so ham, om so ham, calm the mind, support awareness, transcendent time and space and become support and direct flow of self awakening. The Self is like an endless ocean, with no coastline, no bottom and no island. When you realize it, if you are a water you become part of it, and if you’re anything else you’ll feel the panic from drowning. The fear that you will lose your identity as a drop, completely overcome you, and you go back with a relief to your troubled but recognizable rivers or stagnant ponds.

Paramatma, the eternal, unchangeable truth liberates from all suffering, because it reveals invulnerable and immortal part of us. This one – but called by many names – the truth, it has many aspects of its magnificence which create luxurious palette of dreams and ideals of man. One of these aspects is the beauty. Indescribable, pure, delighted, immense beauty. Every beauty is grounded in its functionality. As the phenomenon is more functional it is more beautiful. Only reality is truly beautiful. Those who are in love in truth, they will easily pass through the lower levels of truth on themselves, on their weaknesses, complexes and faults. Liberated from the fear from the truth of our personality we are liberated in the truth of our self.

Beskraj postojanja

Iza nemira ovog pojavnog sveta krije se beskraj postojanja. Izvan vremena, izvan prostora, van svakog razlikovanja pojedinačnog postoji veličanstvenost nepromenjivog postojanja. Ono je večno ishodište i krajnje utočište svega manifestovanog. Večna glad čoveka za srećom, mirom, slobodom, ljubavi, znanjem, celovitosti i besmrtnošću može biti utoljena samo u paramatmi – apsolutnom jastvu.

***

The Endless of Existence

Behind the restlessness of this apparent world, endless of existence is hidden. Beyond the time, beyond the space, beyond any distinction of individual, there is a magnificence of the unchangeable existence. That is the eternal origin and the ultimate shelter of everything manifested. The eternal hunger of man for happiness, peace, freedom, love, knowledge, integrity, and immortality can be satisfied only in paramatma – the absolute

Sarvikalpa samadi

Sarvikalpa samadi je poput svile koja dodiruje svilu beskrajnom finoćom dodira. Sarvikalpa omogućuje da se naš ego postupno navikava na sve veće rastakanje vlastitog koncepta integriteta. Kada je jogi spreman za potpuno rastakanje zakoračuje u nirvikalpa, u vlastito iščezavanje identiteta individue. Nirvikalpa samadi je poput ulja koje teče u ulje. Stapanje bez otpora. Jednota bez razlike.

***

Sarvikalpa samadi

Sarvikalpa samadhi is like a silk touching the silk by infinite fineness of touch. Sarvikalpa enables our ego to accustom gradually to the increasing dissolution of its own concept of integrity. When yogi is ready for full dissolution he takes a step into nirvikalpa, into his own disappearance of individual identity. Nirvikalpa samadhi is like the oil that flows into the oil. Merging without resistance. Oneness without difference.

Da li se žališ?

Da li se žališ? Zašto i na koga sve? Žalimo se što u školi treba učiti, što na poslu treba raditi i što treba biti čovek. Prosečan vernik i prosečan tragalac sanja da će mu viša sila podariti konfor zdravlja i finansija, a ako može sve to i za potomke. Prosečan meditant više teži oslobađanju svog egoa nego oslobađanja od egoa. Koliko god mi pričali o oslobađanju uma, ogromna većina nas meditanata se, u stvari, paranoično plaši suštine meditacije – oslobađanje od uma. Um je instrument prakrti, instrument ograničenog i prolaznog. Kao takav on je svojim nemirom ubica svesti koja je instrument neograničenog i neprolaznog.

***

Are you complaining?

Are you complaining? Why and to whom all? We complain that at school we should learn, that at work we should work and because we should be the man. The average believer and the average seeker dream that a higher power will give them comfort of health and finance, and that, if possible, all of these will be given to their descendants as well. An average person who meditates strives rather to release his ego than to be released from the ego. As much as we talk about the liberation of the mind, the vast majority of us who meditate are, in fact, paranoiacally frightened from the essence of meditation – the release from the mind. The mind is the instrument of prakrti, an instrument of limited and transient. As such, by its restlessness, it is the killer of the consciousness which is an instrument of infinite and imperishable.